Avtokefalnost srpske arhiepiskopije — odlomak iz: Sveti Sava i avtokefalnost srpske i bugarske crkve

ства охридске архиепископије из XI в., истиче се још и држање царево на Лионскоме сабору 1274 године према српској и бугарској цркви као доказ против канонски постигнуте самосталности српске цркве. Само српске, иако је тамо~ билХ~реч и о Србији и о Бугарској. 1 ) Списи Лионског сабора нису нам, нажалост, онако познати како бисмо желели, а и по изворима којима располажемо није Лионска унија научно обрађена како би требало. 2 ) Нешто од саборских списа сачувано је у различитим збиркама писама и код шпањолског историчара Јеронима Зурите. М. Дринов је онај одељак Зуритина разлагања који се тиче византинског помена српске и бугарске цркве нашао код напуљскога историчара Ф. Капечелатра и штампао га, јер, вели, те речи „колкото знаемњ, сЖ оставали до сега неизв"ћстни на историцитћ на Бњлгарската и Онрбската цг.рква“ 3 ) Он је издао то место у талијанском преводу, и тако је оно саопштено, по М. Дринову, и српским читаоцима. 4 ) Када је К. Јиречек писао своју историју Бугара, он је, разуме се, имао на уму знаменити састав М. Дринова о бугарској и српској цркви пред Лионским сабором и очевидно је и сам погледао дело које је М. Дринов навео: Capecelatro, Storia del regno di Napoli, 1840, 350—355. 5 ) При писању своје историје Срба већ је и сам погледао Зуриту и споменуо ra у белешци. 6 ) Цело место није исписао, па hy ra ја овде саопштити, јер је довољно знаменито, да би га српски читаоци морали имати увек при руци. Осим тога, оно се мора упоредиги с једним другим извором, који је, нажалост, остао код нас досад сасвим непознатДшто нијеГласкав знак зј~брзу и тачну~обавештеност Ево, шта стоји код Зурите: „Propuso ,se de parte de Paleologo, que se reduxessen en el primer estado

1) Глас. CLXI, 1934, 234. 2 ) Norden W„ Das Papsttum und Byzanz, 1903, 524. 3 ) Дринов s M„ a. c., 226. 4 ) Глас, CLXI, 1934, 234. 5 ) ИречекЂ K., Исторlн Болгарг, переводЂ Ф. К. Бруна н В. Н. Палаузова, 1878, 364. 6) Jireček С„ Geschichte der Serben, I, 1911, 324.

48

НИКОЛА РАДОЈЧИЋ