Balkanski rat

Страна 10 БАЛКАНСКИ РАТ Бро0.

Како је погинуо оотоукоооно Глншнћ — По прнмању амевидаца —

Међу првима, који су свој живот положили на олтар свете српске ствари, који су за одмазду Косова крв и живот свој дали, био је храбри командант 7. пешадијског пука, Алекспндар Глишић, који је крвљу својом и многих својих војнкка запечатио паш бојни успех па Кумапову и осигурао сјајне резултате ове нагае војне. Па Младом Нагоричапу је решеиа кумаповска битка, и ту је имао да турске корпусе задржи цигло.један наш пук. Београђапи су тај тежак али пун части задатак изнршили на част имепа српског. Глишић је ту побрао лаворике славе, која му је осигурала место поред хероја из ослободилачке војпс,' поред мајора Илића и Катанића. У среду 10. октобра већ пред сам сумрак Турци су, пошто су силом неколико пута одбијени од српских позиција, покушали да српску војску преваром пробију и себи тако осигура^у ратии успех на Куманову. Што у томе нису успели заслуга је Глишићева, али је он то морао платити својим младим животом, којим је још дуго могао бити од користи Отаџбини. Вече се почело спуштати, а у том из једног шумарка са турских позиција почели су просто куљати турски војници, који су ишли нраво нашим редовима са пушкама спуштеним на доле. То је знак предаје. Пшли су муком, ћутећи и све се више приближавали нашим редовима. Наши су већ дотле имала рђава искуства са турским „предајама," али ипак нису знали да се одмах нађу. Из наших редова испаљено је на долазеће Турке више метака, али они нису одговарали но су у гомилама мирио и даље ишли право нвшим. Такво држање Турака и њихови узвици „Нашинци смо“! учинило је, да су их наши пустили да им се сасвим прнближе, Командант батаљона сада мајор Мшшсав Недељковић искочи из рова и приђе турском официру н с њим се пољуби. Војници су сматрали да је тиме иредаја свршена и када су већ и сами били спремни да се грле с Турцима ови са неколико корака отворе душманску ватру на наше, који иису умели просто да се нађу од изненађења. Тренутак је био критичан. Наши збуњени, без команданта почеше се лелујати. И тада као Богом гослани упадоше у њихове ноколебане редове њихов командант пука Глишић и командант другог батаљона мајор Војислав Т. Николајевић. Њих двојица ставише се на чело својих војника и ови осокољени примером својих старешина као лавови се бацише на Турке. Борба је била очајничка, јер су се оба непријатеља борила на живот и смрт. У најљућем окршају један турски куршум ударио је потпуковника Глишића у главу и он паде на месту мртав. То је било довољно да реши бигку, Видећи мртвог Глишића наши војници су са храброшћу, која се неда описати, јурпули на Турке и за мало су их нагнали у дивље бегство и ако су дотле била извучена и дватурска топа, која су косила наше редове. Мало после Глишића рањен је и мајор Николајевић, али је он учествовао у борби све док нису дошли до испред турских батерија, када 1 е задобивши пет тешких рана немоћан пао. Војници су мислили, даје и он мртав и избезумљени од огорчења налетали су бајонетом наиред све док нису и топове заузели. Мрак је густи пао када је борба, тешка и очајна, свршена потпуном српском победом, откупљеном скупим жртвама. Мајора Николајевића једва у животу нашли су војиици тек око поноћи. Данас је, хвала Богу, већ ван опасности. • Исте ноћп настављена је борба још бешња; још очајнија. 0 погибији потпуковника Глишића одмах је извештен брат му сада потпуковник командапт батаљона у 18. пуку, који је и сш тлда водио борбу. , — Мајор Глишић! Мајор ГлишиИ орило се по бојпој лиеији — нричао нам је сш мајор — до мепе су | допирали ти гласови, и ја сам осечио да ми је брат пао, али се одазвати позиву нисам могао, јер сам и сам / с баталшпом имао крваву борбу. Сграховито јс грувало пеколпко стотина топова п с једне и с друге страие, да се землсг тресла, када је крај цркве Св Ђорђа у један гроб, у иростом нојничком сандуку, положеп јупак онога великог дана, да вечито почива у земљи, која томе гробу дугује своју—слободу. Слава Глишићу !

У3 НАШЕ ШКЕ

Слике са бојнога поља: (на 8. и 9. странп) 1. Еаша пешадија у рововима пред Једреном. Војске у Једрену и наша и турска укоиа: су се у рововима, из којих су и једни и други ПјЦ8ли и даи и ноћ, иавосећи једио другом мажг гатете. На овој слицп виде се наше трупе у рововима, а над њиховим главама лете и распрскавају се непркјатељскк шрапнели! Ту у тим рупама увек спремии на борбу наши војници проводе већ недеље и месеце очекујући пад тврдог Једреиа, а како је тај живот тежак и заморан, види се по броју оболелих војника. 2. Свечани улазак српске војске у Марков Прилеп. Пред столицом највећег легендарног српског јунака Краљевића Марка, пред његовим Прилепом, српска војска издржала је још једву крваву борбу и извојевавши још једну сјајну победу поносна и свесна успеха ушла је у Прилеп. Ступају пук за пуком, а на челу иајвећа војничка светиња засгава. Силан народ изаграо на улицу и кличући поздравља своје ослободиоце. 3. Српска војска избија на Јадранско Море: Ова слика је један од највеличанственијих момената из овог рата и она показује колико и какве напоре је ваљало издржатл српској војсци, да избије преко неироходних и ненасељених албанских плаиина, „чак на море, на Адрију". Преко високих гора, где никад неколико људи заједно није прошло, где пемани стаза ни богаза, и пустих и снежних пољана, у силној мећави и зими, без хране, српска војска савлађујући надчовечанском силом нагоре, за које се мислило да их жив човек иије у стању савладати, стигла је своме циљу мору Јадранском. На овој слици се виде српске колоне како кроз сметове продиру ваиред, подносећи стојички све тешкоће, у уверењу да су својој Огаџбини и заветној српској мисли то дужгш и с надом, да ће не за који дан већ за који час угледати свој идеал — море, у чије је таласе коњица каријером улетела, да она венча Србију са Адријом. Овај исполински подухват српске војске у историјн ратова биће забележен у па.јсмелије и у исто време пајуспелије изведене дрске војничке подвиге. 4. Турци V рововима пред Чаталџом: Онако исто као оно наши пред Једреном и Турци су се укопали на Чатагџп. Оваслика представља просек једиог турског рова из кога се несме ни главе помолити, јер са друге стране пада олово као киша и коси све што је вап рова. Но садаје примирје и Турци ппсу више приковапи за рупу но излазе и горе и комотло седе на врху рова, јер им више око ушију не зује бугарски куршуми. 5. На турским позицијама код К уманова: Велика важност техничких средстава. очигледно се показала овог рата. Није довољно имати велику и храбру војску, ако