Balkanski rat

Страна 12

ВАЛКАНСКИ РАТ

Врој

Нудна воу судбе на Кбсову.

— ХЕНЕРАПУ БОЖИ .'ЛПКОВИЋУ —

Чудна а лепа мисао не да ми увече до некс доба воћи ока склопити. Када у мсјој великој соби у сан утопу сви убојни другови моји, браћа по судбини — рањепици — уздигнем главу поврх узглавља па их гледам и свакоме од њих шапућем: — Ти си осветник Косова! Благо теби! Слава теби! У иолусветлој и топдој соби поглед обиђе све, па онда пусти мисао да она понова ирође оиим путем куда прођосмо ми и да стигне до м^ста где рањени иоиадасмо ире но што видесмо'Српокога Мора Па ипак до —Мора не дођосмо али Косово про1)0( мо Срећвија браћа одоше и даљо. Бог их чувао и дома здраве вратио ! И тада ми се мисао заусттвља прсд импозантном појавом нагаега команданта ђенерала Божидара Јанковићи, па ми у смерности ирогпвода: — Не ласкам, је ; -..-.л Србин Не уздижем иојединце, јер знам да је ово енохалн-' дело створила заједница наша, красни народ ннш. Али — је ли те и. ђенер ле с тим именом, пала на ум ова мисао, која ме сада не оставља. У тренутку, када си на челу своје војске нагонио коња на студену Ситнииу, да ли ти је пала на памет ова дивна слика, ова величанотвена игра судбине: војвода Бошгсо Југоввћ на алату своме под крстатим барјаком. видећи како му чаде од турскога мача стари отац Југ-Богдан видећи Кико му изгибоше брава: Дамјаи, Војии, Петар, Никола, Венад, Момир, Митар, и Стеван — на челу заосталих коњаника сатире турске хорде: Он разгони Турке на буљуке, И вагони на воду Ситницу, Као еоко тица голубове! Најзад погибе и Вшлко и тада зађе сунце српске славе.. Више од пет стодећа чекагпе Косово, српске осветнике. И они дођоше — дођосмо мп, војводо наш, и пред нама ти имењан Бонзка Југовића. Ти се јави на Косову — и Косово би покајано ! Је ли Тошково Косово чекало баш ђенерала Божидара за освећеље? Мени то сада пада на ум па се у смерности нитам : јеси ли се тога сетио на Ситници, онога часа? Ако јгси — право је и било; ако ниси — виси само са скромности... Ми ћемо скоро бити извидани. Имамо крви још гЗОВИ нас! Рашив,

1 .ешадиски ПОТПУ1 овник ИЈЗКСЗНДар ГпИШћћ КОМАПДАКТ 7 . НЕШАДИЈС1СОГ ПУКА СЛАВНО ПАО НА ЧЕЛУ СВОГА ПУКА 10 . октРера на младом гагоричану.

Доћи ко одређони час, Јокнуће знани моћни глас, Од куд нам. сунца зрака доиада, Ове докдо сунце запада, Зваће Словене Ратибор У бојну врсту, бојнн збор! У бој јунаци! Храбру чету У бој за завет, мис’о свету, .Соје је наша Лаба родила, Дунава силна струја водила, Гдо даљни тамо шуми Дон, Где с’ наших звона чује звон' Чујете л’ сада моћни глас? Дош’о јо — збори — онај час, Од куд нам сунца зрака допада, Све докле сунце запада, Словена име ко радо носи, Да се победом братском поноси. Потоком крв се нештодно лије, Хладнога срца међ’ нама није, Отаца крв нас зове наиред, Ступимо смело у бојни ред Крв нека врашка земљу иолије. Нек тело врашко земљу покрије! Па када славе осване дан, И барјак части буде завитлан, Словен ће срећо празновати час, И песме лепе хориће се глас Напред, о браћо, корак нам је знан, Словенсви, ево, освиће нам дан!