Balkanski rat

Страна 6 БАЛКАНСКИ РАТ Број I

Ербн кроз бугарску — 0д Криве Паланке до Мустафа Паше. — Из снега и педа, кроз кншу у пролеће. —

Никада не мо^у заборавити овај г^т из Криве ПаДапке до Мустафа Паше . .. Када је друга српска арми'а, којом командује ђенерал Степановић, срећно извршила свој задатак заузећем Криве Паланке, Црнога Врха, Кратова и других предела, и када су падом Куманова и Црнога Врха биле отворене капије Маћедоније, — онда је та армија добила задатак да помогне савезничкој бугарској војсци при операцији на Једрену. Од целе П армије, која је требала да се крене за Једрене, једино је одвојен XIV пук, којијеотишао да настави своје операције даље у Маћедонију. То је тај пук, под командом пуковника Косте Кнежевића, који се одликовао при заузећу Црнога Врха. Тај пук сачињавају Књажевчани и кршни јуначни Сврљижани. Сврљижанима ;е било суђено два пута да уђу у Ћустендил: први пут је победоносно ушао у Ћустандил сврљишки батаљон народне војске на дан 16. јануара 1878. год. под командом поручника Тодора Мандрине и из тога места отерао Турке, а други пут, после тридесет и четири године, Сврљижани су уи ли у Ћустендил као савезничка војска, да ту сачекају објаву рата и да одатле, где су пређе стали, наставе борбу противу Турака, после толико година . . . На место тога пука. друга армија била је повсћана, за опспду Једрена, дунавском дивизијом II позива, којом командује ђенерал Рашић и којаје овамо дошла од Куманова. Трупе, које су одређене за Једрене, пролазиле су својим утврђеним редом кроз Криву Паланку, где се налазио штаб 11 армије, и, каа је овуда прошла цела опсадна војска, онда се за њом кренуо и армијски штаб. То је било 24. октсбра. Беше освануо хладан дан са студеним ветром. Врхови плавих високих планинабили су покривенп снегом, а у низини су се видела ледена огледала. У пола 8 часова ујутру, армијски штаб, са својом комором, беше напустио Криву Паланку, а после пола часа за њим се кренуло и армијско телеграфско оделење, чија је комора носила телеграфске и телефонске апарате, котурове жице и лаке мотке за пољске телеграфе. И већ око 11 сати пре подне, после тешког пута уз ДевеБаир, који нас је водио кроз огатре охуке, замрзнутих џомби и поледице, и на коме сујадни коњи из телеграфске коморе често склизали и падали наЧос — стигосмо ка гребен високог Деве-Баира, ка стар}> Турско — Вугарску границу, да се одатле спустимо у Ђушево. Са тога високог места, прец нама се у оној долини, као испред наших ногу, указа величансткен призор: у котлустанице Ђушевачке, око које се са свих страна вижу висока брда са снежним гребенима, бепге с.е улогорио један део наше војске, коЈа је пошла за Једрене. Дим, који се дизао из пољских кујни и наложених ватра око које су чучали војници грејући руке, мешао се са паром која ;е у густим млазевима куљала и.з кухинских казана и ноздрва стоке, и с времена на време покривао војничке шаторе, који су прекрилили поље у правилном реду . .. Истога дана пали смо на конак у Ћустендил, и ту смо чули да је пало Једрене. * Кад смо стигли у Ћустендил као да смо дошлп у Београд: у свакој кафани наишли смо на Београђане, који су сачињавали један део дунавске дивизије II позива, и који су ту чекали да дођу на ред, да железницом отпутују за Једрене.

Око 8 сати увече почео је падати крупан снег, чије су пахуљице, што оно кажу, биле кругше као тичије главе. Преко ноћ је слој снега порастао внше чланака. И сутра—дан је непрестано падао снег. Падао је и кад смо се кренули око 3 сата по подне, армијским возом, који је био састављен од педесет и неколико вагона, за особље штаба, телеграфско оделење, и за коморска кола и стоку. Путовали смо споро, јер се воз дуго задржавао на станицама, чекајући на укрштање са другим возовима, У таквим приликама је време досадно. Да бих колико толико прекратио ово дуго време, ја сам, не гледајући на снег који ми је падао за врат, више пута шетао поред воза, а нарочито поред отворених вагона на којима су смештена коморџијска кола, у којима су мирно лежале наше кочорџије у сену или сдами и ћаскали својим језиком. — Виде ли ти, молим те, колико београђана забуц:ише у овом рату, отпоче један коморџија. Смео би се кладити да би могао саставити скоро целу дивизију од оних београђана који су ослобођени војне службе, а није им ни ђавола. —- Немој тако да говориш, враголасто оцговори други коморџија. Доктори ваљада знају боље од тебе шта коме фали. Ја знам толико њих који су неспособни за во.;ну службу. Једни имају перут у глави, други имају жуљеве на ногама па не могу да пешаче, трећима неда мајка да иду у рат, па шта ти хоћеш ! . . Станичко звоно сазвани по другипут и ја оставих коморџије да продуже свој разговор. У путу за свој вагон бацио сам поглед на Брабецов аутомобил, којп је био углављен на отвореном вагону, Унутра, у затвореном аутомобилу, смотрио сам кроз стакл:на врата њих тројицу: Брабеца, Данила Парезановића ресторатера из Официрског Дома и Косту Ђорђевића — Росулека Пред Росулеком стоји балон од 25 кила и он нуди Ћустендилско вино својим сапутницима громким речима: „Сипајте ћумур у к:зан да брже иде машина” ! .. * Исте ноћи стигли смо у Софију. Витош и сва околина беле се од снега, који је непрестано падао. На станици је било пуно света, који је чекао воз бугарскпх рањеника са Лсзенграда и Једрена. На перону и у ресторацији стоје омање групе измешане од Срба и Бугара У пролазу поред њих чуо сам разговор који се односио на Једрене. И ту сам чуо да је Једрене пало . . . После пола ноћи продужили смо пут, а поред нашег колосека лагано је улазио у станицу дугачак воз са рањеницима који су били у војничким, хладним вагонима. Ја сам сажаљевао ове несрећне људе са завијеним главама, ногама и рукама, који нису могли имати топле вагоне, али ме је убрзо утешио чпка Анастас, тумач наше армији, које перфектно зна турски језик, и који је самном и са још шесторицом седео у прегрејаном купеу II класе. Чика Анастас, који је на себи имао две рекле, кошуљу, јагњећи кожух вунени прслук, кратак капут, зимски капут и поврх свега тога још н велики капут постављен јагњећом кожом, па се ипак мрштио кад неко од нас отвори врата да мало одиђе из купеа прекомерна топлота, — казао је забринуто: „А шта ћемо ми да радимо ако нам нестане пара из цеви?*... Снег нас је пратио скоро до подне. Кад смо се почели удаљавати од Балкана и утазити дубље у Румелију, снег је почела постепено замењивати киша. Ча станици у Ихтиману ситли смо да напунимо чутурице водом. Ту нас је пресрела велика гомила жена и девојака, које су очекивале воз рањеника да их понуде топлим напитком и јестивом, и окупише да нас нуде тим понудама. Ми смо одбијали те понуде, намењеле рањеницима, ачи смо напослетку морали попустити из проклетог каваљерства. Том приликом смотрио сам како се пуковник д р Борисављевић, тако рећи отима од жена