Balkanski rat

Врој 30

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 467

гари били припремили нашој војсци заселу, и мучки је напали 9. о. м.. пошто су прво пропустили да у село уђе једап батаљоп који је вршио извиђање. Чим је тај батаљоп ушао у село, Бугари скривеии по својим кућама, осуше пушчану ватру на 'нашу пешадију, којом нриликом ранише мпого ваших војника. Али, наша дичпа артиљерија, вечити будии стражар и бранилац паше пешадије, у трен ока отвори смртоносну паљбу, и за кратко време, па од села Војнице остадогае само згаришта. Наши су официри гласно изражавали своје жаљење због тако трагичне судбипе села Војнице, које би на миру прошло као и осталн бугарска села, кроз која је српска војска прошла, да Бугари из Војнице не учи нише опо, што су учиниле и њихове највеће војпе старешине ноћу између 17. и 18. јуна ов. год. т. ј , да прво не намамише, иа онда мучки, из заседе не нападоше VII. пук трећег иозива. У Во.јннци смо преданили, а 13. јула по подне кренусмо Видину. Око 9 сати у вече стигли смо у село Такударе, где смо заноћили на положају. Рано ујутру, 14. ј у л а, наш храбрп командант, потпуковник Д у ш а н Ђорнћ, са потпуковником ЈБу бом Мпхајловићем, командантом II. топличког пука III. позива, тих вечитих сгражара на нашој с т а.р о ј граници, олјахаше на коњима, далеко напред. Одмах смо знали/" да нам је ту негде положај гди нам предстојиборба. Нисмо се бојали јер смо били сигурни, да ћемо победнти. 0ко 9 часова, командант дивизиона нозва командира, показа му положаје и нареди му, да се утврдимо. Ми се тако утврдисмо, да са даљине од 100 корака, нико не би могао ии слутити, да је ту укопана батерија, због чега нас нн Бугари, за све време борбе, никако не могаху наћи својим топовима. Утврђења пред селом Смрданом тукли смо 15. и 16. јула. Око подне, 17. јула, отпочесмо да нападамо на село Смрдан. Неколико граната из оних великих топова, свакако су нас гађали из Видина, иадоше испред и позади наше батернје, и где падоше, ту отворише тако велике рупе, ла би у сваку од тих рупа могло ући ио 50 војника. Нраво да кажем, прилично се поилашисмо. Али, капетан Тома Димитријевић храбри нас: — Не плашите се децо! За два дана Видин је наш. Они нама ништа не могу! Борба је тра.јала до самога мрака. Око 5 часова ио подне командант дивизиона нареди нам, да наступимо за 1000 метара напред, где је већ била једна наша батерија. Кад почесмо да наступамо, Бугари осуше нас тући гранатама и шраппелима, али нам ништа не могаше учинити, јер их је она наша друга батерија непрестано

обасинала смртоносном ватром. Изађосмо на нови положај, и отворисмо ватру. Бугари почеше да нас туку гранатама, и ми се прилично забринусмо, јер на овом новом положају нисмо били укопани. Али наш командир, као анђео заштитник стоји на левом крилу батерије, храбри нас и командује. Командант дивизиона даде нам одстојање, те одмах нађосмо Бугоре, и нросусмо паклену ватру на њих. На 20 корака од нашег командира, стоји храбри потпуковник г. Ду.шан Ђорић и посматра дејство наше батерије. У том тренутку прште један шрапнел и велико парче наде баш између комаеданта дивизиона и команданга пешад. пука, наш се командант саже, узе то парче, велико као човечнја шака, и рече: — Да ово сачувам за успомену. Са овога положааа лепо смо видели, како се наша пешадија не може бити боље развила и настуна напред. Храбри Тонличани паступају и не осврћу се на бугарску пушчану ватру, која на њих сипа као киша. Али, наступи ноћ, и ми прекидосмо борбу, те се преконоћ добро у к о п а с м о, да ујутру, око 4 сахата отпочнемо још огорченију борбу. Кад је 18. јула отпочела борба пешадија се ббрила као лавови и дошла је на 400 м. до утврђења, а десно наше крило, већ је заобишло Бугаре, и заузело им једно утврђење. Осусмо ватру па бугарска утврђења, а наши храбри пешаци наступају све трчећим кораком, ио групицама. После подне, око 2 сата, стиже нам глас, да је закључено примирје од 5 дана. Свима нам б е ш е неисказано криво, да није закључено примирје, до мрака би заузели село Смрдан и Видин, јер кад падне Смрдав, на коме су њихова најјача утврђења, онда се и Видин мора предати. Разговарао сам са пешацима, они кажу, да би још за 2 сата заузели Смрдан. Били смо заробили бугарског марвеног лекара, и он нам је причао да су Бугари, још ноћу, између 17. и 18. јула, готово све пренели из тог утврђења у Видин, и да су тамо само оставили толико 1 муниције, колгтко би им било довољно да се боре тога дана. За време примирја, померисмо наше батерије још много више напред, тако, да смо били на 2000 м. од Бугара. Код села Смрдана, Бугари су имали 16 Крупових топова и 6 укопаних. Заробљени марвени лекар причао нам је, да су у борби 17. јула Бугари имали 163 које мртвих, које рањених војника у Смрдану. И овде у борби на Видину, показало се оно исто> што и на Белоградчику: да су наши официри — и пешадијски и артиљеријски — силе, да се ничега не боје, и да се са својим војницима родитељски опходеОзаке офицтфе и подофицЕтре, пожелела би свака во.јска. Шшз П. Јагаћ

СА КШНОВСШ Б01В0ГЈП0У

11111! ГШШ ШШТШ ШШ ШјЕШУ — Скнца војног нзвештача „I’ ШизТгагшпе 1!аПапа“ Алдо Молнари —