Balkanski rat

Број 31

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 483

Отиочеле су борбе, љуте, крваве борбе. Нпсам био једини, који је зебао хоће ли наш сељак, ненавикнут на борбу и ратне незгоде, моћи издржати налете једне добре, храбре војске, као што је турска војска Али смо и ту били пријатно изненађени, Наш војник уопште, а нарочито сељак наш борио се одличоо, а сзе је ратне незгоде издржавао тако, као да је годинама, непрекидно спеман за рат, за бојеве. Гледао сам их на Мрдару, Преполцу, Подујеву и Прнштини; на Куманову, кроз Качаник и на Призренској Бпстрици; гледао сам их и дивпо сам им се. Нпкад да посустану, ни једном да се потуже. Ако су у борби, иду под кишом од куршума, а ни зеница да им се јаче рашири, ни мишић па лицу да им задрхти. Само се разлежу пуцњи, звекећу ашовчнћи и чутурице за воду и чује сеједан једпни узвнк; — Напред! Сретао сам се с њима на Овчем Пољу и на Бреголници, на Црноме К'.мену и на К-л г ману. И кад год сам био с њима и међу њимз, дивио сам им се. Дивио сам се њихову ј.унаштву, њихову самопожртвовању; њиховој љубави према старешинамз; њиховрј пигомости и у притикама, кад би и јнгње подивљало; њиховој скромности; њихбвој издржљивости. Днвио сам се величипп њихова духа. Сваки је од њих јунак, свакн је од њих велики н у подношењу највећих напора, и у готовосги, да принесе и највећу жртву за опште добро, да свој живот жртвује напретку и срећи своје домовине. Колико сам пута и сам лакше подносио све оне незгоде, које у рату ратника непрекидно прате, гледајући њих, како мирно трпе и оно, што нам се чини да жив човек иначе не може издржати и поднети. Гледао сам их, после дводневне и тродневне непрекидне борбе. За све то време готово ни тренули нису; тек ако су узели залогај два окорела хлеба и то залили којим гутљајем мутне, устојале воде. И они су онет и весели и чили, орни за песму и шалу, војбни да се и у коло ухвате. Бивало је дана, кад нас комора с хлебом пије могла стићи, јер смо били непрестано у покрету. По дан и два није се имао ни залогај. И ни један од њих не рече: „Гладан сам!“ И кад сам хтео да их бар речима иодстакнем на подношење тих незгода, које ће брзо нестати, опи су ми трезвено одговзрали: — На свадби и даћи једе се до миле воље. А ово је рат. У рату се мора све подносити. По некада је и корен кукуруза био права посластица. Још обично није било ни ватре, да се кукуруз бар мало загреје или пропрждари, ! ј него су онако зрео К У К УРУ 3 лагано крунили зубима и грицкали окруњена зрна. Хоћу да [се нашалим е њимз, да им бар мало олакшам, и питам их: — Шта то радите, море?

Кз нове Србнјб: Погпед с Душшва града на Бкопљб дуж Вардара

— Ето, оштримо зубе, — одговарају ми они шалом и на моју шалу. Старешину пазе и чувају втше но себе. У највећем окршају, у најкрвавијој борби очи су им упрте у свога старешину; па се тискају око њега, и ако овај, као што је то врло често бивало, појури напред, на противникз, они трче исиред њега и тискају се окоњега, да га својим телима заклоне од непријатељских зрна. Мислим да није било у овоме рату ни једнога старешине, коме његови војници нису у свакој борби довикивали: — Господине, чувај се. Ке гини, јер шта ћемо ми после без тебе? II у вајтежим приликама, кад је комадић хлеба нијвећа драгоценост, војник ће нмати могућности да своме старешини понуди залогај двљ Колико је пута бивало, да са>Ц отрпи глад, да само попуди старешини комадић хлеба или парченце меса. Некодико пута Оивао сам очевидац, да онај, који иначе и у тешкој невољп неће слагати, лаже свога официра да је јео и да је сит, само да би овај од свога војника примио понуђенн му хлеб. ^Посматрао сзм их шта чине, кад улазе у нассљена места. Уморни,гладни, после борбе, долезе у места у којима има у обиЈну и хлеба и пића; долазе међу људе, којима су они у истини стј )М крвљу искупили слободу. И онет они никад овим људима не рекоше: — Ми се за вас мучисмо. Дајте нам да једемо, јер смо у борби огладнели; донесите нам да пијемо, јер смо, борећи се за вас, ожеднели. Не. Него смирепо и готово плашљиво, као какво ђаче, прилазе ћепенку, с новцем у руци, и моле да им се прода комадић хлеба, грумен два шећера или чашица вина, и све то плаћају скупо и прескупо, н опет никоме да ее потуже. Једном се мени било стужило гледати, како мештани наше војнике готово пљачкају, наплаћујући и тродупло и петодупло своју рђаву робу, на узех грдити иесавесног продавпа. А мени прилази кунац војник, сељак из нишкога краја, и моли ме: — Не карзј гз, господине! Да му платим, колико тражи. Нека и он види вДце од грпскога војника. Па колико су великодушни према самоме непрнјатељу! Кад су у борби, бију се жучно, лудо. Пуцају у месо. Радују се и кликћу од радости, кад' непријатељске редове почну косити наши митраљези, или кад наши топови окупе рафалну ватру на противникову пешадију. Али чим престане борба, они су кротки и питоми; о противнику говоре с хвалом и чисто им жао, што су их у борби десетковали. Заробљеника гледају са саучешћем, и све чипе да му олакшају мучан положај. Дају му и последњи комадић хлеба из своје торбе; ако је у чутурици остала и једна кап воде, понудиће је заробљеноме непријатељу; а ако се задесило и трошица дувана, они ће то марљиво истрести из хартије, направити смотак и понудити је ономе, који је до пре неколико тренутака са-