Balkanski rat
Страна 484
БАЛКАНСКИ РАТ
Број-31
мо пуцао на њих, или им упкрао оштри бојонет у груди. А према рањееом противпику су опет болећиви толико, да је то већ слабост. Колико пута тако помешам се међу љих, кад се, на положајима, окупе око заробљеника или рањеча противника, кога су нашли на бојишту, па гледам, како их засипају поеудама, и с колико иитпмпсстп и благости разговарају с њима. Па кад ме спазе, они се само мало размакну, да ми направе места и с пуно ганутости говоре ми: — Его, и они су оставили кућу и децу! Нису опи ништа криви. Или ће по неки, као да се за нешто правда, додати; — Људи су и то, господине, па што као да их не понудимо? И чисто им свима лице засија од радости. кад им одобрим, што су према ненаоружану ненријатсљу благи. Наш сељак много жуди за кућом, за својима код куће, застоком, за њивом, за воћњаком. Па опет су сви издржали, и тојош подносећи свакојаке незгоде скоро год г, ну дана удаљеии од својих села. И никад да, се потужише коме. Они су, далеко од свога плуга и своје мотике, ]ош од прошле јесени, па све до сада, дан за даном у мислима пратили радове код својих кућа, на својим њивама и ливадама, у своме воћњаку и випограду. Грануло је пролетос пролеће. У Старој Србији и Македоигји парод, слсбодан, и-зноси ралицу на љиву и оре, — чеирка и ришка земљу, како јо дотле научио. А нагп војник тек оживи у лицу. — Сад и код мене ору! — сам са собом ргзговара, па нрилази сељаку па њиви, удешавамурелицу, учи га, како дубл>е да захвати земљу, на и сам мало плужи, да га жеља мипе. Али игк’д ни у мислима не каже: — Шта ћу ја овде? Шта ме јога држе? Што ме не пусте, да идем кући својој, плугу свс>ме? Не говори, јер зна, даније одвојеи од сиоје куће и њиве своје по ћуди чијој, иего да га јз дужН' ст довела иа Вардар и Бистрицу, Лепенац и Дриу Реку. ГЈролазе дани. Ж то већ руди, > иа се по ветру лелуја -као таласи на во-ди. Наш војник то гледа, па опет сам себи говори: рвзервпи нлредиик, — Сад је и код мене зажутило треће поље. И мислима лети у своје село, на њиве своје. Али онет не ропће, што га кући још не пуштају, јер зпа да још нгје свршио посао, ради кога је одвојен од куће свшс. II у сред н. јв. ће борбе, он ће зажалити за погажеио житкроз које папредује стрељачки ланац. А чесго му рука клопе, пе може да зам^хпе пожем или секирицом, кад ваљг да оогече какво цитомо дрво. И ако је велика потреба у дрвпма, љему је опст тетко да обори дрво, које је посађлп', • да род доиосн. Знам да ће ми се за ове редове пребацити. Коре-
ће ме, да нарочито повлађујем нашем сељаку. Али нека ме коре. Укоревали су ме и онда, кад сам ишао по нашим селима и говорио сељаку, да се спрема за велике дане, који су, ето, тако брзо настали. Шта све нису измишљали! Нису презали ни од клевета. Али ја сам и онда ћутао и радио оно, што сам мислио, да ми је била дужност радити, па и сада радим оно, што мислим да миваља чинити : исписујем оно, што ми је на срцу. Ја волим пашега сељака. Волео сам га од када знам за себе. Док сам био мали, волео сам гз, што сам знао да он са њиве своје збира хлеб, који ја једем, Кад сам одвркао и одрастао, водео сам га, што је мученик животом.и радом. А сад га волим што је велики и телом и душом, што је велики у борби, гнто је велики у латњи. Волео сам га, а сад га волим још и више. 1 0. Дачић
кт н В1Ш111 — Наше проднрање до Боснљ града 0 биткама на Власини имали[смо мало нодатака. Те су битке биле не самО од великог значаја по операције наше војске већ су се издвајале по храбрости и издржљивосги српских труиа. Памет и такт Врховне Команде и хероизам наших војника саломили су и храброст и иодлост бугирске воЈске. — На Власини смо имали наш трећи нозив. Сваки војпик се био као лав. Вили су дивни! Свакоме бих прикачио на груди Карађорђеву звезду. — То су речи једне комнетентне дичности. Борба се водила 21. јуна. Наше труое су и.мале положаје на Вуковој Глави, а бугарске на Големој Глави. Рано у 5 сахаш отпочео је артвљериски дуел Ми смо имали цозиц ску батерију. Дебаажову, а Бугари читав дивизион брзометне артиљерије. Вугари су припремали јуриш. Ми смо имали један пук, према којем су Бугари имали 14 батаљона. II а о су били бројпо слабији, наши су се јуначки држали, очекујући појачаље и долазак наше брзометве артиљеријеНајзад се зачу дивљачко халава • ње. То нису били узвици људских сгворова већ нодивљале звери. Бугари су поизопијали својеЈ „Јачонце“ и наместили иза њих митраљезе. Љихова је команда кратка: „На бајонет! Ко устуни, биће уби]ен из митраљеза 11 . То је имало дејства. Са падине Големе Главе низали су се редови Бугара. Наши су мирно чекали кепријатеља. Они су хладно, решени да изгину, чекали'Бугаре који се халачући приближаваше. Ено их већ пред нама на 800 метара. На једном зачу се кроз редове тихи шапат као муња пролете кроз наше редове; — „Стигла је атиљерија.,, И збиља на положај је у галопу стигао мајор Драгомир Стојановвћ са једном брзометном батеријом. За тренут све је било спремно. Бугари су учинили јуриш са 400 метара, алп вх дочека наша батерија картечом. Наши опалише. Маса Бугпра пала је, а на њнхово место ступи
0 .
НА СЛУЖБИ У 1ПТАБУ АРМИЈЕ