Beograd u slici i reči

У своју зем љј, међу ce, Срби примају радо и захвално сваку пауку, . сваку просвету, сваку питомину са запада. У и>их je и наука, и законодавство, и сва уредба узајмљенаса запада. И то су узајмили, примили они сами; нико :им није то донео и дао, него су све узели сами. Смерни по свом традиционалном васпитању, они ce с тога чврсто држе своје всрс и својих обичаја, али то ником не намећу. „Нек верује какоко милује“, веле они. Само јекну понекад за којим братом својим; „Ирости веру што заузе друг, Ал’ не прости никад ни довека. Што ce звати Србииом не хоће“. Срби певају, и y песмама својима славе лепоту природе y својој отаџбиии, славе лепотињудсвојачки лица, или y памети сликају судбину парода свога, или витештво јунака народних. Орбни никад не пева од пића. Мора ce признати Србин ce и радо и често одупире сили: његасилакрши a не савија. Али он туђега добра не тражи. Ратови за отимаље туђих земаља нису предмет Србинових пожуда. Србин je увек трезан. У обил>у изврстпога пића које рађа y зсмл>ама српскиж, Србин обично пије мало; он пије само да слађе поједе хлеба, пије да ce загреје, па ce некад и мало развесели, али je видети Србина трештена пијана тако тешко као и видети белу врану. На славама, на свадбама, на саборима, и на свакојаким скуповима где ce једе и пије, виђате веселих, накићених, напитих;виђатеих да играју, да псвају, да ce малко поводе враћајући ce кући, али трештена пијана човека, који ништа за себе незна, нађете врло ретко, или никако. Пијаиице обично нису Срби, него странци. Људе друге народности, другевере Србиувек примају лепо, пријатељски. Свс што Србии од туђина зебе, што ce боји да му не помути ири јател.ско разположење к том госту, јесте страх: да ce тај странац не иодсмене сиромаштву, незпању, ј 1 ростоти Србиновој. Прекор, нак и опор прекор Србин fee отрпети,учиниће ce нечуо, неразумео ; али подмигивање, подсмевање, омалоуважавање отрпети пеможе. Ту fee планути и на свсца, и тада говори овако; Брате! или Газда! или Господине! Ми смо лгуди прости, a ви сте човек просвештен. ’Вала вама који нас учите; али ако хоћетс да ce подсмевате нашој сиромаштини, нашој простоти, далеко вам кућа! Носите ви своју мудрост с вама, a нама како да Бог y нагаој простоти и y нашој сиромаштини“. Никад никакав другијачи, ни опорији отпор није могао несмотреп странад изазвати од стране Срба. Ако ce икад нечему и зачуди y странца, и упита зашто му je, на прилику, тако одело,или друго што, треба му само pefeit: ТБихов је хадет y његовој земљи, па ће Србии одмах сватити све, и још од своје стране додати; ГГраво су рекли наши стари ; „ Колико села, толико хадета!“

lorsqu’ils s’y virent aussi poursuivi à cause de leur religion, ne voulant pas la renier, ils prirent congé de ce pays et continuèrent leur route, dans ce vaste monde, où la nation serbe manqua de sombrer dans la mer des étrangers. Les Serbes sont prêts à s’approprier dans leur pays, dans le peuple, toute science, toute culture, tout ce qu’il y a de beau de l’occident. Tout ce qu’ils savent, toute leur constitution et leurs lois viennent de l’Occident. Et ils ont fait cela volontairement, sans que quelqu’un le leur ait offert, tout d’eux-mêmes. C’est vrai qu’ils tiennent beaucoup à leur religion et à leurs moeurs parsuite de l’éducation qu’ils reçoivent, mais ils ne forcent personne à y croire. „Chacun à son goût“, répêtent-ils toujours. Et il n’arrive que très-rarement qu’ils ait à déplorer un renégat. Les Serbes chantent avec plaisir, et leurs chants sont pleins de louanges pour les beautés de la nature, de leur patrie, de leurs jeunes filles, ou ils Chantent le destin de leur patrie, ou la bravour des héros de leur nation. Les Serbes ne chantent jamais ayant bu. Il nous faut reconnaître que le Serbe s’oppose souvent et avec plaisir à l’autorité, qui peut bien le détruire, mais jamais le plier. Mais il ne recherche jamais le bien d’autrui. Une guerre ayant pour but d’agrandir son pays, au détriment d’un autre, n’existe pas pour lui. Le Serbeesttoujours sobre. Malgré la grande quantité de vins excellents que la Serbie produit, le Serbe no boit que très-peu habituellement; il boit afin que le manger lui paraisse meilleur, il est quelques fois aussi de meilleur humeur, mais un serbe ivre, est une chose des plus rares. Nous les voyons boire à toutes sortes de fêtes, à des mariages, à toutes sortes d’assemblées, où il faut boire et manger, nous les y voyons de bonne humeur, nous les voyons retourner à la maison, mais un homme ivre, ne sachant rien de son existance est une chose des plus rares, ou plutôt inconnue. Les ivrognes sont pour la plupart des étrangers. Les Serbes sont des plus hospitaliers envers les citoyens d’autres pays, ou les membres d’autres religions. La seule cause de la retenue du Serbe envers sa hôte est simplement la crainte de voir l'étranger se moquer de la simplicité de son logement, ou de son ignorance de certaines choses. Le Serbe supporte très-bien un blâme, même un blâme sévère ; il fera comme s’il n’entendait pas, ne comprenait pas, mais ce qu’il ne supporte pas sont la moquerie et l’infamie Alors il ne connaît plus personne. „Maître! frère! ou monsieur! dit-il tout de suite ; nous sommes de simples gens, et vous êtes un homme instruit. Je vous remercie bien pour la leçon que vous venez de me donner ; mais si vous voulez-vous moquer de notre paureté, je vous souhaite loin d’ici ! Allezvous en avec votre savoir ; nous sommes contents de ce que Dieu nous a donné dans notre simplicité.“ Voici tout ce qu’un étranger put jusqu’à présent atteindre de la part d’un Serbe comme réponse à ses attaques. Si un Serbe, étonné d’une chose ou d’une autre, en demande la cause à l’étranger s’il lui demande pourquoi l’on porte un tel habit ou un autre, il suffit de lui dire, que tel en est l’usage dans son pays, cette réponse lui suffira complètement, et il se contentera d’ajouter; „Nos aïeuls avaient raison, lorsqu’ils disaient ; Chaque village a ses propres moeurs.“

lehetetlen volt meggyôzddésükrôl lemondani, elbucsùztak tüzhelyeiktöl es elvdndoroltak a mcssze vildgba, a hol megsernmisültek. A szerbek szivesen fogadnak cl orszagukban minden mûvelôdésükre czélzô eszközt a Nyugattöl. Ûgy tudomdnyuk, valamint torvényalkotdsuk és alkotmdnyos bercndczésôk a Nyugattöl van kölcsönözve. Mindczt sajàt akaratukbol tették, senki sem kényszerité râjuk ; mindez önrndgdtöl honosodott meg ndluk. Ôntudatosan, bar ragaszkodnak ôsi valldsukhoz és szokâsaikhoz, de senkire sem tukmdljdk azt. „Higye mindenki azt, a mi nein tetszik;“ ezt szoktâk mondani. Csak itt-ott panaszkodnak a hitehagyottrôl : Megbocsâtjuk neki, hogy hitet vdltott, de no legyen megbocsdtva az orokkévalôsdgban, hogy nem akar szcrb maradni. A szerbek dalaikbau rendszerint dicsôitik hazdjuk természetének pompdjdt, dicsérik a leânyok arczdnak kecsességét, vagy kidomboritjâk fantdzidjukkal népük sorsdt, a nemzeti hôsôk vitézségét. A szerb azonban soha sem dalol ittassdgdban. Azt el kell ismernünk, hogy a szerb gyakran szegül ellene a hatalomnak. Ez megtörheti, de nem hajlithatja meg soha. Amde idegen jôszâgra nem dhit. Nem ôhajt, nem vâgyakozik hâborût viselni azért, hogy idegen orszdgot ragadjon magdhoz. A szerb mindig jôzan. A sok kitünö ital daczdra, mely Szerbidban terem, altaldban keveset iszik a szerb, csak azért, hogy jobb ize legyen kenyerének. ïokéletesen eldzott szerb oly ritka, mint a fehér hollô. A hdzi védszent napjdn, menyegzôkôn, bûcsukon és nids sokadalmakban Idtunk bizony jô kedvü, becsipett embereket; Idtjuk, hogy széles kedvvel tânczolnak, dalolnak, egy kissé tântorognak is hazamenetkor, de olyan lerészegedott ember, a ki azt sem tudja, él-e vagy sem, bizony nagyon ritkan, joformdn soha sem Idtni. Az ittasok rendszerint idegenek és nem szerbek. Mds nemzetbeli és rndshitû emberoket mindig szivesen és bardtsdgosan fogadnak a szerbek. Az egyetlen ok, a miért az idegentöl fél, az, hogy aggôdik, vajjon nem fogja-e ez hézagosnak taldlni tudomdnydt, szegényesnck lakdsât, nem îog-e gûnyolôdni egyszerüségén ? A korholdst, ha még oly szigorû is a gancsolas, clsziveli a szerb, ûgy teszi, mintha nom hallanâ ; de a gûnyoléddst, megvetést nem tûri. Ekkor minden kifakaddsra képes. Akkor igy szokott beszélni; „Testvér, vagy Uram ! Mi egyszerû emberek vagyunk, on pedig mûvelt ember. Köszönjük az oktatdst, de ha csufolodik szegénységûnk miatt, akkor kotrôdjék innen. Hordja magdval a bolcseségét, mi megelégszünk azzal, a mit Isten egyszerüségünkben és szegénységünkben juttat.“ Egy vigydzatlan idegent sem bântalmaztak még a szerbek. Ha egy szerb csoddlkozik valami idegen dolgon s kérdczôskôdik valami ôltözet vagy mds fölött ; elég, ha azt mondjnk neki: ez îgy szokds az idegen földön, s a szerb azonnal azt fogja mondani ; Igazuk volt öregeinknek, mikor azt mondtdk : a hdny hdz, annyi szokds.

und die ganze Einrichtung ist dem Westen entlehnt. Und das haben sie freiwillig entlehnt, niemand hat sie ihnen gebracht, gegeben, sondern aus eigenem Antriebe haben sie alles bei sich eingebürgert. Zielbewusst durch ihre traditionelle Erziehung, halten sie iwar fest an ihrem Glauben und an ihren Gebräuchen, aber sie drängen beides Niemandem auf. «Jeder glaube, wie es ihm lieb ist» pflegen sie zu sagen. Nur hie und da wird über einen Abtrünnigen geklagt : «Sei verziehen ihm des Glaubens Wechsel, Doch in Ewigkeit sei nicht verziehen, Dass er Serbensohn nicht heissen will !» Die Serben preisen im Gesänge die Herrlichkeit der Natur ihrer Heimat, loben die Anmut von Mädchenwangen oder malen sich in ihrer Fantasie das Schicksal ihres Volkes, oder das Heldenthum der Nationalheroen aus. Der Serbe singt niemals, weil er getrunken. Man muss zugeben, der Serbe stemmt sich oft gerne der Gewalt entgegen. Diese kann ihn brechen, aber beugen niemals. Doch begehrt er nicht fremdes Gut. Kriege zu dem Zwecke, fremde Länder an sich zu reissen sind kein Gegenstand der Wünsche eines Serben. Der Serbe is t ste t s nüchtern. Trotz der Menge ausgezeichneter Getränke, welche auf serbischen Boden gedeihen, trinkt der Serbe für gewöhnlich wenig, er trinkt, damit ihm sein Brod süsser schmecke, er wird dabei hie und da wohl auch guter Dinge, aber ein volltrunkener Serbe ist ebenso selten, wie ein weisser Rabe. Auf Hauspatronsfesten, auf Hochzeiten, auf Kirchweihfesten, auf allen möglichen Versammlungen, bei denen man isst und trinkt, sieht man die Leute guter Laune, angeheitert, mit einem Räuschchen, man sieht sie tanzen, singen, sieht sie bei der Rückkehr nach Hause wohl auch etwas schwanken, aber einen besoffenen Menschen, der von seiner Existenz keine Ahnung mehr hat, findet man seilen oder nie. Die Trunkenen sind in der Regel keine Serben, sondern Fremde, Leute anderer Nationalität, anderen Glaubens nehmen die Serben stets liebevoll und freundschaftlich auf. Der einzige Grund, warum der Serbe vor dem Fremden scheu ist, was ihm, wie er fürchtet, die freundschaftliche Gesinnung zu dem Gaste trüben könnte, ist die Besorgnis, dieser Fremde könnte über die Aermlichkeit, über Lücken im Wissen, über die Einfachheit der Serben spotten. Tadel, ja sogar schroffen Tadel kann der Serbe ertragen, er wird thun, als ob er nicht höre, nicht verstehe, aber Stichelein, Spott und Verachtung erträgt er nicht. Da wird er sogar auf einen Heiligen losfahren. Da heisst es sofort : «Bruder ! oder Gebieter ! oder Herr ! Wir sind einfache Leute, Sie aber sind ein gebildeter Mensch. Schönen Dank für die Belehrung, die Sie uns bieten, aber wenn Sie über unsere Aermlichkeit spotten wollen; so wünsche ich sie weit von hinnen ! Tragen Sie Ihre Weisheit mit sich, wir begnügen uns damit, was uns Gott in unserer Einfachheit und Armut gewährt!» Niemals gelang es einem unachtsamen Fremden irgend auf eine andere Art von Seite eines Serben eine schärfere Aeusserung des Widerstandes zu provocieren. Wenn den Serben einmal irgend etwas an einem Fremden Wunder nimmt und er frägt, wozu dies und das, z. B. derartige Kleider oder etwas anderes, genügt es zu sagen : Dies sei so Sitte in der fremden Heimat, und der Serbe wird sofort alles begreifen und seinerseits noch hinzufügen : Recht hatten unsere Ahnen, die da sagten: «Soviel Dörfer, soviel Sitten.»

LÄTOGATÖK LAPJA. FREM D EM- BL AT T,

10