Beogradske novine

Štrana 2.

Svečani broj „Beogradskih Novina“.

Br. 185.

Kamilu su, verovatno, mrežom ulovili ili puškom ranili, i silom ođvukli iz domovine. A ja sam sam ostavio domovinu. Svejedno. A ovako a onako, bol od tudjine u srcu grize, a čežnja za rodjenom grudom na srcu spava. Bio sam jahač, i došao sam sredinom puta i na ponositom hatu, i nosio sam perjanicu za šeširom, i pesmu i

pozdrav na ustima, i barjačić u ruci. Ali me u egoizmu svojih sopstvenih briga niko nije opazio, i sada sam pešak po ivici druma, i perjanicu su vetrovi razneli, i barjačič leži u prašini kraj puta. Bio sam zelena, nabrekla grana, i po mojim ćelijicama se vijale i kotrljale debele kaplje životnoga soka, i bojao sam se da si Ti za mene suho i razjedeno stablo. Srknuo sam iz Tebe, još jedared, što sam više mogao, pa sam se otkinuo, otišao, ostavio Te. A tek posle šam opazio da otkinuta grana nije više grana nego prut.

Otišao sam, i ostavio sam Te ja, i ostavili su Tt drugi, i u Tebi, o zemljo što osećaš i pamtiš, u Tebi danji i noću jecaju tragedije rastanka i praštanja. U suton mi je najteže, jer je tada i Tebi najteže. [j suton, kad se u čoveku umori čovek, kad svaki čovek hoće da je nečiji i hoće da je dete. To je trenutak kad

zemlja mazi i kad zemlja zove. Trenutak Kad drhćem o4 stida jer svoje ime nečujem, i drhćem od bola, jer Tanio odjekuju tišinom imena dece koja su otišla, i na praznim njihovim mestima se vrši svečana i tužna ceremonija, i nevidljive ruke kaplju vosak crnih sveća u krv, i to znači di povratka više nema. I ja sam svake noći sužnik i bolnik, i kao i oni, ču jem svaki dah i poznajem svaki šum, i imam slutnje koje se ispunjavaju, i znam štaje Tamo i ako sam ovde. Ovde, u svačijoj bašti sazreva voće, i u svačijoj se njivi hrane