Beogradske novine

Br. 96.

Uskršnji prllog „Beogradskih Novina“.

Str. 1 .

Mati umiuče. Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila ustai, a, ©d sitida sva zažarena i uzdrhtala. sakrila lice u njena nedra. — Teto, molim ti se, stani... Slatka teitio! ... šapuće i sve više u krilo moje matere krije lice. ' —. A ... Ne miože! viiknuše osltale. — Stani, oh stani! šapuće ona očajno. Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskaitli vodom iz njega sve ostale. .ler koja bude tom vodom poprskana’ biće skoro udata. I ona ih prskaše. Pod pazuhom joj ćupče, zadigla šalvare, šamija joj pala, kosa se razbarušila, jelek joj popustio... Jedva dišući sva zažarena, vrela, prskaše ona drugarice, koje bežahu ispred nje miejući se i kikoćuć. Sa razjapurenim Mcem i kao krv rujnim ustima dodje ona i do mene, zasta — pa onda golom do lakata, belom ručicom zgrabi vode i poprska rne. — Na! Evo i tiebe! U tom njenom' razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom. i Ona bežaše ispred mene smejući mi se i navlaš zastajkujući da je sustignem.

— Drž je, drž! — Viknuše ostale i svi potrčasmo za njom. Šalvare joj šuštahu, prameni zapletene kose šibahu ,je po plećima, a ona se previja, beži, smeie slatko, silno, razdragano ... Trčim, jurim, a ne vidim ništa osim vitkog joj i oblog stasa, razvijenih pleća, svilenih šalvara i raspletene joj duge kose. Stigoh je ... Otimam joj ono ćupče, a ona se tresa, grca, brani se i neprestano; se pripija uz mene. Iz zažarenih joj olbraza tek što krv nije kanula. Zažmurila', naslonila se celim telom na mene, stisla mi grčevi|t|o ruku a iz suvih joj, nemih usta ide vreo sladak dah. Tako prigrijenu, stisnutu i obamriu držah je u naručju. One druge stale, pa tapšu rukama. Osećah stid; ali je ipak ne puštaih od sebe. U zraku bruji krik devojaka i njihovd tlapšanje; iz baštei pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi... Ruka mi se dotače njenih toplih grudi; kleknuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena te moj obraz dodirnu njen, i neznam ni sam zašto, šamuh: — Paso! Ona se trže, sitlrese i osvesti. Pogleda nre uplašeno i glasom, ko|ji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno proiepa: — Nemoj! — Sramota je!

Vašar u Palanci.