Beogradske opštinske novine

406

пола мора тећи сложно и упоредно. Чедност жен ! ску мора пратити чедност мушка. Исти моралаи закон мора важити за обадвоје подједнако. Јер сами ј основи добродетељи заљуљали би се кад би се мушкоме могло дозволити оно што је женскоме забрањено. .. Ми се овде дотичемо предмета врлр тугаљиве природе. И ако је од свеопштег и пајдубљег иитереса по човештво, њега моралиста избегава, учитељ од себе одбија, а родитељ ћутом прелази. ЈБубав полна сматра се као пешто о чему се не сме пред млађима прословити, и наша се деца оставл>ају да поцрпу своје знање о овом 'природпом закопу из којекакв«х романа и нрииоведака. И ма да сама природа ту војује противу сваке Формалности и стеге, ипак је могуће улити омладпии такве појмове о карактеру да она, бар, буде кадра рааликовати праву љубав од лажие. Нс велимо да је могуће научичи млад свет да, кад се заљуби, да се паметно заљуби, али је могуће научити га да се бвани од онпх онасаих страсти које лено име „љубави" иоее. Љубав, како ее даиас та реч разуме и заслужује вме које јој је одавно дато — име „будалаштине" ; али љубав у својој чедаости, искрености и узвишености, пије с*мо плод већ и доказ моралве вам вредности. То је победа несебичне, благородне над себичном, над саможивом, нриродом нашом ! (Наотишће сеј.

ПОДЛИСТАВ

У ДЕВЕТНАЈЕСТОМ ВЕКУ ндпиодо О е кг-З?® зж е Таља^днје (Наставак) ПЕТИ ДЕО Пад кпеза Милоша. IV. Иут Милош&в у Цариград. — Њггови односи са султапом Махмудом — Њелови уиечатци. — Ловратак у Шбију. — 11ов десиотизом. — Устав од 1835, и ако стварио укапут, улива и даље еелчко нсиоверење Аустрији и Русији. — Неумешпост Аустрије, коЈа игра улоге иетрогр&дског кабинета. — Француска и Ипглеска иажљиво ирате пнтриге руске у Орбијгг. — Еонсул руски ии Букпрешта зоузима иоложајпа граници сриској; а Игалеска шаље свог консула у Беогр&д. — Мисија кнеза Долгоруно » ма Мплошеву двору. —• Хо&е да се пшуди од Милоша нов устав који би дао власт пегових неиријатељима. — Лорд Палмерстон куражи Милоша на отаор. — Дииломатска битка у Цариграду. — Русија иобеђује. — Милош иада. Онога истога дана кад је Милош узаконио свој устав — а то је било на састанку 14 ог Фебруара 1835 год.

— он је питао скупштину о целисходности свога пута у Цариград? Султан Махмуд изјавио је жељу, да га види на свом дзору, иа, треба ли он да се одазове томе нозиву ? „Не иди, гоеподару", — одговараше му скупштинари. „Пошљи, ако мора бити, кога од твоје браће ил' сииова, али сам ие м&ћи главу у торбу. Ти нам требаш. Не иди." Милош се нађе у великом чуду ; јср и саветнипи око шсга говораше му исто, и ако из ра;них побуда. Једии еу се бојали турских кас-еда; а друси, као Давидовић, и без приаисивања Махмуду каквих мрачиих умишљаја, стре или су да углед српског поглавара не ирстрии тиме каква уштрба, Оин су со пигали: како ли ће се иаћи њихов кљаз-сељак па једиом гоеиодском двору, и у блеску турског етикета? 'ЈДавидовић јс још зебао да Милош, ири свој Фикоћи и латокрвносги му у нрсговорима, не пошике своју слабоет и поведо аа оиима који умејудаму иодиђу, те да се тако ио изда и открије Турцима право матсријално ставие Срблје, Крагујевачка влада једиако се бри иула како ће да напуии дрзкапиу касу; али се и из евакојаких разлога старала, да Турци то како не осете. Међу тим, књаз, у иатријотску му заносу могао ба излетити и исиоведити за шта би се после кајао. Под притиском својих пријатеља, Милош је оклевао; али га непријатељство руског кабинета преломи. Он увиде нужност ове посете султану. Он, иетииктивио, осети, да му ваља осИгурати благонаклоност сузерена, какобилакше одолевао навали својих покровитеља. На онда, колико ту има етвари са којима се он на овом путу може унезнати ! Само то што ће видети лично султана Махмуда, што ће бити примљен тамо са кнежевским почастима и добити нове иотврде из руку оаог падишв под којим се Исток преиорађа — колико је у тој помисли морало бити искушења за једнога Милоша Обреновића ! И нолитика, и радолналост, и известан врло онравдани пинос — све га је то упЈћивало на Цариград. Дакле, Милош уреди своје ствари, носгави намесништпо, и за главне му чланове свога брата Јеарема и Милету Радојковића — једног од оних заверепика које се он надао задобити великодушним нонашањем — и оде иа пут ЈО Јула 1835 године. По што се решио да иде у Цариград Дунавом и Црним морем, то се укрда у лађу код Видина на турском земљишту. Љегопа нородица, ; арда, и велики број кнезова и кметова пратили су га до грлницс. Свуда на путу, — кроз Неготин, Видин и сва дуиавска места гди лађа стаје — дочекиван је најласкавије. Слава имена његова пљенила је источњачка уображења, Паше су му указивале кнсжевеке почасти; а Хришћани су излази;ш да виде човека који је нагнао султана да призна независност Срба. У Видину Хусејин-паша, страховити истребилац Јаничара, и један од највиђенијих личности на двору Махмудову, гостио гајенеколико дана најбогатаје. Тај је човек, као и Милош, никао био из најнижих сло јева народа, иа је ноказивао како високо цени, кнеза Србије. У Варна, и пре него што ће ее се отиснути на море, Милош одо у грчку цркву. Ту га на ирагу црквеном дочека владика окружен свештенством и огромном масом хришћанска народа, иоднесе му јеваиђеље и свете иконе које он побожно целива, а за тим га уведе у храм уз појање нсалама иосвећених дочеку владалаца.