Beogradske opštinske novine

446

Овакво ирорицање, у устима сваког другог човека, сматрало би се као празно Фразирање, које у својој категоричности и гордости показује непознавање руске историје; али у устима Тургењева оно са свим друкчије звони. Доетојевски је, дакле, имао право да осуђује такве разговоре, ма да у истинитост уверења, која се у подобним раз говорима налазе, није ни сам Тургењев искрено веровао, као што се даље из књиге Павловскога јасно види. Интересантна је и характерна у књизи Павловскога и она глава, у којој се причају мисли Тургењева о његовим сонственим делима. Пре него пгго ће да напише свога Базарова, он јеводиодневник о свему што је видео, о свему што је чуо и прочитао еа тачке гледишта самога Базарова. Тај дневник мора да се и сада негде налази јер, по казивању Тургењева, он га је дао некоме на нро читање на га није добио натраг. На другом месту књиге испричана је историја Аси. Разговоре о овим тиновима изазивале су обично жалбе Тургењева на пристрасност кригике према његовим делима. Била су му врло непријатна нребацивања да не иознаје омладину руску... Српској читалачкој публици нознат је превод приповетке „Вешнихт. водђ ", која је штампана у „Побратимству" под насловом „ЈЕањски снег." Павловски пише о тој приповетци ово: „Госпођа Полозова, казивао ми је Тургењев, то је верна слика књагиње Т-ој, коју сам добро иознавао. У своје време она је градила ириличше сензације у Паризу. Тамо је се још и сада сећају. Панталеоне је живео код ње. Он је нрема њој заузимао неки средњи ноложај између нријатеља и прислужника. Талијанска иородица узета је такође из живота. Ја сам само изменио подробннети и нрерадио сам све, јер не могу слепо да ФОгограФирам. Тако, на пример, књагиња је била пореклом циганка, а ја сам створио од ње тии велике госпође руске, из породице нлебејске. Панталеона сам додао талијанској нородици." Живот Тургењева, у последње време, у Паризу, био је са свим усамљен. Управо рећи он и није имао никаквих пријатеља. „Сви они који су ма по чему сматрали себе као пријатеља његовог, били су у истини, вели Павловски, туђи њему; у његовом срцу није за њих било места." Павловски тврди чак, да од свију његових веза пређашњих није било ни једне о којој није говорио са горчином. Он је налазио да ее велики део његових нријатеља, ра-

чуна међу иријатеље само зато, што у њему налази користи за себе. Недостатак у пријатељима а отсуство иородичнога живота бацали су га често у меланхолију. Имао је много слободнога времена и дружио ее радо са русгсом младежи, која је у Паризу живела. Готово сваки дан од 10 с. до 1. сата пре нодне било је код њега по петоро шесторо људи, који су му казивали сво.је наде или су слушали његова нриповедања. Писцима почетницима он је саветовао да пазе на лепоту стила, мрзио је оне, који му подражавају, и внгрено је устајао противу свију који су тврдили дч су велики песници исцрпели из живота све но.јетске сижете. „Сижети су — вечни, као и душа човсчија, говцрио је тада. Само се Форма мења... Хомер је описао војну. Јели тимс што изгубило Толстојево дело „Војнаимир"? Разни писци развијају се при разним условима. Њихов је посао да иронађу те услове и њихове резултате. Живот је бескрајно разнолик. Он свакога дана ствара нове Форме. Част ономе песнику, који је у стању да их упозна. Великодушност Тургењева. према својим младим земљацима , била је заиста , безгранична. Они су то знали и користовали су се тиме без икаквих церемонија. Он је са својом великодушношћу често и „награбусио." Ево једнога нримера. Госпођа ! -9., измоли од њега новаца за одлазак у Руеију. Али но одласку своме она му напише из Русије писмо у коме му пребацује да је непоштен према њој, јер ју је изпратио из Париза , да је се само откачи и тражи зато пензију за цео живот. Таквих случајева има доста. Једни су долазили Тургењеву за номоћ као човеку „демократи", а долазили су млоги украшени медаљама и орденима. тражећи од њега иовчзне помоћи. По неки су то чинили на веома груб иачин. Један такав госиодин , у место благодарности грдио га је у својим писмима, а једанпут је чак прииретио да ће „исчупати његову седу браду." Осим свега тога, код Тургењева налазило се увек различне, господе о чијој *се будућиости он особито бриауо, којима је тражио рада и чинио све могуће услуге. Не имајући срества да свакоме помогне, он је приређивао литерарноартистичка јутра, од којих је ноловину прихода давао на помоћ руске сиротиње, а цоловину на руску библиотеку у Париз^. На тим јутрима он је читао а госнођа Вијардо је певала. Поводом таквог једног јутра прича Павловеки занимљиву анекдоту о Золи. Тургењев дозове писца „I/ А88отоћ'"-а да