Beogradske opštinske novine

I

једно поштено девојче. Тако би се и свршило да девојчету неприскочише у иомоћ слаби нерви те ноче, час по час, у несвест падати; а Ђорђе, као но ти шгеменит човек. па још и заљубљен, заборави на сву стојичку филозофију своју и узсде Марселу. Али Креолка дознаде да Ђорђе живи под исевдонимом и да се оженио; на ти лепо из све снаге запе и привуче Ђорђа у свој коцкарски (али за то ипак џентлменски) салон, са заповешћу да јој свако вече долази и ту да освањује, иначе ће целу тајну издати његовој жени. Кукавни Ђорђе, да би само жену од ударца спасао постаје редован гост Креолкине коцкарпице и ту само за једно вече добије на картама (разуме се п часно и поштено") 80000 Франака; оглоби на тај начин , Виктора и Потена, два блесана, који у осмогодишњем уживању код Креолке изгубише косу, здравље и имање. Сад тек у овом чину настаје друга љубав. Креолка^ која пре Ђорђа није љубила, сад га љуби и ништа друго не ради него седи на Фотељи и са прикованим очима блене у Ђорђа неколико недеља. Ово би тако можда до безконачности трајало , да Марсела , која има ту лепу врлину, да сваки час у невест падне, не дође изненада у коцкарницу и не нокуша да још једном падне у несвесг. Ђорђе јој овде објасни да он није љубазник госнође (или госпојице) Креолке и исприча јој , шта је он сиромах морао трпети, долазећи у ову јазбину. Нпр : морао је трпети да оглоби људе са 80.000 Фор. на картама ит.д. Раздера Креолци чео са вилице, показа жени наказану вилицу и јуначки оде; а Креолка у очајању скочи, написа писмо полицији, да ода ко је тај Ђорђе и полуде. Да боме! Писмо није отишло у руке преФекту него Ђорђу и он се спасе. За његову тајну нико дознао није; и сад, (ако писац нема ништа противу тога), младенци су нашли тихо пристаниште, где су као голупчићи савили гњездо вечне љубави. Можда ће нас упитати когод ; за што смо у овако озбиљном сижету уплели ток ироничког излагања. Нека нам се не замери ово. На то нас руководи она неприродна романтика, која се, по где где, у овоме комаду номаља. А сад пођимо даље. Читаоци су из овог сижета могли видети нре свега то, да је полазна тачка драме на незцравом темељу постављена. Писац је створио прво ромаптичку ситуацију, каква се, код људи здравих, код људи, из живота копираних , никад не налази. На основу таквога темеља покушао је сазидати зграду; нокушао је извести дело до краја И он га је извео;

али то све одговара полазној тачки. Креолка је према сижету ове драме, карактер скроз измишљен. Преставите себи само једно девојче,које робује,трпи камџије госиодара, који је злостављају. Дође млад, леп, а богат џентлмен; избави је роиства, залаже за њу живот. Она са њиме поутује, две годипе живи у изобиљу и што год јој је воља чини. Па од једном заборави све то; каже своме избавиоцу да га није никад во вела и хоће да живи засебно. —Нека нам опрости поштовани писац; али оваког карактера сумњамо да игде имаде. Но ако га баш и има онда одпада сав онај вео , којим писац обавија наго гу главне јунакиње , иредсгављајући је пред светом , као карактер истина лакомислен, али и честит. Опа је онда само једна обична блудниКјп, а све што се око ње дешава није ништа друго него маска, под којом се скрива онај опасни црв, који подгриза морал друштвени. Без сумње, писац би много добио, да је овог друштвеног црва изнео у правој светлости ; да нам га је са свом истипом представио. Могао нам је представити лице , код кога су појмови морала, благодарности , и т. д. на тако ниском ступњу развића или тако убијени. да их она више и не разуме , те услед тога пада у онако необјашниме погрешке, према своме избавиоцу Онда би ми пред собом видели живот онакав какав је и гнушали би га се. Али овде иисац није то хгео. Шта више он је све то застро, лепим, ружичастим, велом и приказао нам, у тако примамљивим цртама, да смо чисто уздахнули, за што се и код нас овакве врлине не развијају? Али баците на страну лепу конверзацију, скините са свију ових јунака, свију ових бесшослених центлменских коцкара, романтичну копрену ; загледајте им дубоко у душу и ви ћете видети једну развратну слику, болесног морала, разор-них нарави; видећете људе који су, до темеља, свој дух упропастили и који неимајући више ни једног ослонца човечанског, заударају трулежом разврата. — Ужасна грдоба требала је бити обнажена. Овако нокривена у примамљивој одећи само иас мами и храбри, показујући нам оне лажне дражи таког живота, и прикривајући , нријатним мирисом лепе конверзације, онај несносни задах , који се са овог трулежа вије. И овом прилом, дакле, ми смо изгубили једно вече; или боље да се изразимо, ми смо наше и онако већ доста растројене нарави, упропашћивали. Али за Бога! Шта се то кога тиче. Брод нашсга образовања треба да плови кули светленици, кули свет-