Beogradske opštinske novine

488

ског образовања , Паризу. Све што је одовуд добро је. Наше дивљачке, оријенталне, нарави треба једном за евагда прекратачи! Па иато се бацимо иа недра црвој сиреви. Она ће нас иа своја недра иригрлити, љубити и миловати. У раскошном загрљају њезином уепаваће нас , и ми ће мо сањати најленше снове , који се са њезиних груди могу уснити. А што ће нам она за то исисати све сокове живота; живота . који је нрост али у чијој се простоти здравље огледа, то је само једна сићушна маленкост! То је она награда, коју ми својевољно плаћамо за пољубац ма каквој морално.ј сирени, ма каквој Нани , коју у часу баханалијског раснолозкења упознамо. Завршујући о самоме делу да нређемо сада на игру глумаца. Г-ђа Гргурова, као Креолка, приказала је ову ролу на такав начин, како се само за мислити може. Елегантно кретање, са ксиверзацијом; а нарочито извођење оног душевног потреса , као и тренутпи прелаз к лудилу , тако је психолошки изведен , да смо за трепутак заборавили, е је све ово само ва позорници. Она нас је одвела у истински живот и по нашем мишљсњу све је учинила, што је кадра учинити једна вештаквња, која има реноме правог уметника. Само грдна штета што је морала ,иа утроши толико штудије око ничега. Њезином приказивању је подпуно хармонирало и ириказивање нашег уметника Т. ЈовановиАа као и г. ДинуловиЛа. Виктора (Јовановић) и Потена (Динуловић) не би нико други боље представио. Обојица су схватили поднуно, жалосно комичну, ситуацију два карактера, који у коцкарници Креолкиној изгубише здравље, новац, па и морал евој. Г. ГавчриловиК је ириказао своју ролу Ди Хамела врло романтично. То је погрешка његова, коју, у овој прилици, несмемо строго узети; пошто је сам писнц Ђорђаромантичним и иачинио. Једина погрешка г. ГавриловиКа била је у томе , што је за време првог чина пао одмах у декламацију, а тога треба да се чува. Ако и јесте он одмах , у првом чину у узбуђеном стању; ако и јесу код њега већ страсти дошле на свој врхунац ипак за то, у изражавању свога бола није смео прећи границу обичног говора и падати у декламовање; у осталим чиновима он се од овога доста отимао, али ветар који га је одмах у почетку захватио, био је доста снажан те је до краја дотрајао. Јошт нам остаје на проговоримо о младој глумици г-Ли Зориџ. Ми смо имали прилике видети у њезиној струци: субрете и кокете; ту је го-

спођа Зорка изврсва. И баш тога ради ми се чудимо. како се ово на ум не узима и неизбегава давати ролу једној глумици, које се Фах из темеља разликује од дотичне роле. Како смо само сажа.љевали г-ђу Зорку. гледајући њезине натње и труд да изведе очајање нервознеМарцеле. У најтрагичнијим моментима лице г-ђе Зорке изгледаше нам нуно свежег, субретког, хумора. Па је ли она за то крива? Није. — Она се трудила да замеви г-ђу Ђуришићеву, која је у стању да тако што верно прикаже. Нама је, до душе иознато да у Позоришу немамо довољно снага , те да би се могло давати глумицама само роле њиховог «>аха ; али, за то ипак, могла би се избегавати овако очевидна разлика рола од Фаха глумичиног. Већ нпр. ми не замерамо што јој је дато да прикаже у Тартифу собарицу, и ако ]е карактер те собарице наивно лакомислен и брбљав, а никако каћвперски. Ово ее може опростити из горевоменутог разлега ; али дати овако севтиметалну ролу оној . која има са свим други позлв у приказивању, то је груба погрешка. Надамо се , да ћемо се што скорије одужигчи г-ђи Зорци са достојном похвалом, чим јој се дадне прилике да се у своме Фаху појави. Још нам је остало места да споменемо и позоришног шаатача. Овај племенити човек показао је и овом вриликом своју усрдву пажњу према публици. Публика вије чула његовог гласа, чак ни онда , кад су по једини глумци, по своме светом обичају , очекивали од њега да прочита публици она места, из њихових рола, која нису научили. Д. И

Н А Р Е Д Б А. Како свињст и касапи, тако и механџије, печењари, кувари и њима подобни, дужни су да заклате свиње или прасце доносе на кантар оиштински ради маркирања, као што је то и до сад рађено ; но пошто су зими дани краћи, то се овим, до даље наредбе, налаже да сви од горе именовапих доносе заклата грла ради маркирања иајдмље до шест сати ио иодне ; доцније који донесе неће му се маркирати и сматра се за кријучара. Из седнице Суда општине Београдске КС*М 13832)86 3 декембра 1888. год.

Власиик општина београдска Штампа Модеци/аа и Кампановић Обилићев венац број 1. Уредник Н. (Ј. Јоваиоћ.