Beogradske opštinske novine

141

посматрања и тече себи мњење и о људма и о догађајима које може бити и иогрешно , али које је бар њесово рођено. Управо, и такво једно мњење ствара се данас у Русији о нашој Француској, па које, дозволиге ми, да у кратко овде и саопштим. Од кад се у Француској почела развијати борба, која има решити судбину њеног нарламентариз ма, у Петрограду су избиле на површину две противне струје. Царска влада — до сада савршено непристрасна — иоказује све већу наклоност пред седнику Карноту и пријатељима његовим у Јелисеју, од кад тамошња криза доби ошгрији облик. Нема учтивости које се кроз нолузваничне, а нарочито кроз г. Гирсове, органе не адресује наследнику г. Гревија. Изгледа, доиста, да се у званичним круговима руским ; одржање г. Карнота на власти сматра као залога јевропског мира и лених односа између Француске и Немачке. Ирема томе и чланци оних нариских листова, који су наклоњени председништву републике Француске, верно се доносе и претресају у нолузваничној штамни; и онај аарламентаризам који као да хоће да изађе из моде у Француској, постаје од ово неколико недеља предмет топле нажње и бриге руске царске владе. Ја се нећу унуштати у даљу оцену овог занимљивог појава, и нека је довољно што ћу констатовати: да је лозинку овакој нолитици дао сам г. Гирс — велики пријатељ и ватрени поклоник кнеза Бисмарка ! Ну, једним не мање чудним обртом, ево где самостални листови и неосетно су се одушевили за ђенерала Буланжера. Да каквим случајем овај последњи дође у Иегроград (наравно с дозволом руске владе) сва је нрилика да би био најлепше поздрављен. Јер, не само либерали, славено фили него и жене (те велике силе у Русији) скоро су све задобивене за његову ствар. Па одкуд овај ук? На то би тешко било одговорити. Славенофили виде. истина, у њему жестока непријатеља Немачке, и то је за њи довољно. Али либерале већином опредељава разочарање с републиком, која од толико година даје жалосну слику безглавља, и они као да налазе: да би каква војничка диктатура могла повратити Француској изгубљени углед споља. Најзад, жене, које састављају овде елеменат живости, нреображаја и револуције, дају се занети бог зна каквим тајанственим покретачем, и као да слуте, да ће нашествије ђенерала бити почетак једне бескрајне и чаробне драме политичке. И опет велим, такав је , у најстрожијој објективности, и суд масе и положај владе пред парламен-

тарном кризом у Француској. Значај истих ви ћете моћи оценити сами. Моје је било да ствар изложим, а сада и да се — чисто руским пословима вратим. Да сте се за ово нет шест дана ма куда макли, ви би само двоје чули, и то прво: како је неки арапски шеик поробио један караван руски; и друго, како је изминшена нова нушка у толико боља од Лебелове у колико је ова од старе кремењаче. Ире петнајест или двадесет година на великим друмовима Сирије могли су се сусрести скоро сами иутници инглески. Од тада, пак, ствари су се знатно измениле, и тамо, као год и свуда другде на Истоку, руски живаљ тежи да заузме место британскога. Познато је да Русија, и ако се Формално брани^ у души и истини гаји тежњу и наду да овлада и персијским заливом, да распростре своју власт од извора до утока Тигра и Еуфрата. Међу тим, археолози руски нредају се испитивању Вавилона и старе Асирије. Један од њих ту је скоро и пронашао неке интересне трагове на развалинама Палмире, коју Французи нису изучавали од времена Волнеја. Сем тога, од ово неколико година развио се код високих кругова руског друштва укус за хаџилуке на божиј гроб. Тамо су већ нодигнуте цркве и манастири нравославни, и организована чигава управа за дочек хаџија. У Петрограду има чак и „пратиоца" који знају источне језике, и који су кацри провести по Јерусалиму велику господу аристократску. На том путу, управо, и видимо богатога гроФа Строганова, као и књаза и књагињу Шчербатова који су се недавно извезли у Бајруту, с намером: да се одуже хаџилуку јерусалимском , и да изврше археолошки преглед над нољанама Еалдеје. И ирва нартија пута већ се сретно прошла. Господске хаџије прејездиле су без муке горе ливанске, и под заштитом царскога Фермана нродрле су до самога Дамаска. Одмах за тим упутиле су се Еуфрату. Но ту их снађе несрећа. У околини Дајире, а на прагу Калдеје, искрсну, како кажу, из пустиње арапски хајдуци, опколе и заробе несретне хаџије. Сад им главе уцењују и пустиће их по иснлати неке баснословне накнаде новчане. Излишно је, држим, да вам говорим о узбуни коју је овај случај произвео у Петрограду. Строганови и Шчербатови рачунају се међу највиђеније Фамилије књажевске на двору, и налог је већ издат руском иосланику у Цариграду да учини све што треба код Султана. Турска је, кажу, вољна да пошље читав корпус у потеру ; али, ако се оз-