Beogradske opštinske novine

156

НЕСЛТЖБЕНИ ДЕО

ПИОМА ИЗ РУСИЈЕ (париском ,,Солеј"-у). Петроград , 30. Маја 1888 год. Последњи говор г. Тисе одјекнуо је у Петрограду као гром из ведра неба, — или чудо, које би стари узели нао непогрепшо знамење рата И доиста, Јевропа је била скоро мирна. Беше се заборавило и на нихилизам, и на Бугаре, и на Булан жера. Кад ево ти од један пут онога старога Маџара из Пеште, где, зачуђеном свету пргча беде невидовне. „Жм Лемо до године рата имата, и рекао је он. Аустрија, међу тим, може рата имати само с Русијом. Уговор савеза, који је обелоданијо кнез Бисмарк, и јесте закључен с погледом на могућност двоструког нанада с поља. Јер, ако би се идућа војна ограничила на дуел између Пари за и Берлина, монархија Хапсбурга не би ту има ла никаква посла. Очевидно је, дакле, да се претња коју из маџарског парламента избаци маџарски министар, тиче нас овамо млого ближе него ли Француске... Па каква ли је то мушица ујела честитога магната пештанског? Од куда код њега овај настун одрешитости који се тако мало слаже са предањима строгог Метерника и мудрсг Деака? Или је шест милијуна Мађара већ тако ратоборно, да им се бој бије са сто милијуна Руса ?! Зар су Маџари, који умедоше тако брзо заборавити поразу садовску, још злопамтила за Вилагош? Та сам спомен руских победа од 1849 треба да је довољан да нагна државнике с ону страну Лајте да се добро промисле. Јер, оно, што је негда лако било једном Паскијевићу, још ће лакше данас бити једном Гурку. У рату с Аустријом Русија има за се симпатије Словена — галичких Руса, Чеха и Словака — Срба и Хрвата — који не уступају Маџарима по јунаштву, а који их бројно надмашу ју. И опет велим, нека се промисле мало Маџари у Пешти. За оне који су Кавказе и Балкане прелазили неће ни Карпати бити велике планине... И то је, хтео сам рећи, одговор који можете чути из свију војничких и нолитичких кругова, на адресу маџарског изазивача. Оно, Руси су и онако вазда Аустрију по преко гледали. Они њој и приписују све своје неуспехе за последњих сто годива. Рат

с Аустријом био би овде особити популаран. Свако је нри том убеђен, да би се такав сукоб свршио са коначним распадом и деобом Аустро-Угарске монархије, као што се свршило и с Пољском нре равно сто годииа... „ Од иаметна човека чудно ми је такве речи чути и , приметио би Тиси, да је жив, онај ноета наш који данас у Пантеону спава. Од своје страпе Руси би га с правом могли уиутити на читање комедије славна им Грибоједова „Горе от а ума" што би се дало превести са: „несрећа је то бити паметан..." Али на што, збиља, и дангубити око овако ружне једне појаве парламентарне ? „Кад се још лав на мушице освртао ?" — рећи ће ми јуче један стари ђенерал штабни ОФицир. „Ми одавна знамо за мрачне смерове аустријске, и толико се бојимо оваквих (тисинских) насртаја да нећемо ни једну стражу козачку на граници појачати." Међу тим, из поузданог изгвора могу вам јавити: да ђенерал Вановски предузима све потребне мере за случај заплета с Аустријом. Нека буде и рата на годину, или ове године, Русија ће бити спремна и приправна. Ну, бацимо поглед на друге лепше и благодарније предмете. Пред нама је велико дело азијске жељезнице, довршено и саобраћају нредане нре три дана. У срцу „старога света," на два корака од Китаја, а неколико дана само од Хиндостана, тече нова струја руског нанретка. Ђенерал - ађутант Розенбах гувернер Туркестана, јавља нам: да је „велика пруга, у заказани дан и час, отворена у нрисуству огромног броја Руса и домаћег становнишгва, које у овоме празнику мира види почетак новог моралног и материјалног живота...." Цело дело није, међу тим , још крају приведено. Досадања пруга покрива, истина, неких 1350 врста, и прелази не само тешке пешчане пустиње туркоманске, него, преко једног огромног моста на Аму Дарији, улеже у покрајине Бухарије, и, излазећи из њих, ступа на руско земљиште до старога града Самарканда. Али све је то још први корак. Јер, одатле ваља допрети до Ташкенда , тога великог, политичког и војничког ценгра нашег ; за тим прећи преко Фергане, Семиречја , и свију оних плодних и густо насељених нокрајина централне Азије, које опасују велики висоравањ Паропамиза, и које је наука, археологија, обележила као колевку сва три аријска племена: инђијског, персијског ијевропско1\ Оно, жељезница закаспијска представља и у садањим, релативно скромним, размерима својим, једно релико предузеће. Са дивљењем мора се при-