Beogradske opštinske novine

НЕСЛУШБЕНИ 7ТЕОЗ

СРБИЈА у ДЕВЕТНАЈЖСТОМ ВЕКУ НАПИСАО СЕН-РЕНЕ ТАЛ ј АНДИЈЕ ДР7ГД СВЕСКЛ ПЕТИ Д Е 0* Пад кнезд Милошд, Насиља Милошева. — Завера браЛе СимиКа. — Крушевачка еветковина. — Буна у којој су умешани и министр\\ кнежеви (јануара 1835) — Она бива иобеђенау часу кад изгледа да је иобедила — Тријумфални улазак Милошев у Крагујевац — Он обеЛава земљи устав. II Спољна политика киеза Мидоша била је скоро увек бешрекорна: али унутарња нолитика љегова била је врло често грепша. У односима са руским царем и турским султаном, иа, као што ћемо мало часг видети. и у односима са Аустријом и Инглеском, Милош добро види и мудро ради: али према своме народу, он упорно скаче из погрешке у погретпку, и, најзад, неизбежно нада. Да не би овде у нојединости улазИли, рећи ћемо одмах: да је зла срећа Милошева била у томе, што је хтео да влада сам. Чл. 8-ћи хатишвј ифа од 1880 створио је закон, по коме „кнез унравља пословима Србије у договору са скупштином од првака срнскнх." Да се Милош држао овога програма, он би учинио нешто што би понајпре отргло Србију од отоманског царства и осигурало њену самосталност. Овако, ми имамо пред собом једну чудновату појаву. Цариградски Диван је тај који учи Милотпа либерализму, дакле нечему, су чим би се Срби могли корисгити ца штету Турака: а кнез српски је тај који се и милом и силом уваљује у турски систем. Више и од тога, у Милоша нема ни .једног „Дивана," нема никаквог вишег тела ни савета које би своме владаоцу "са обавештењем при руцн било — не — Милош хоће да је сам. Песрећа је већ била за младу кнежевину и то, што је она народна скуиштина, која је некада таквога гласа и тако славнога удела у судбини земље имала, да је та скупштина сад била омаловажена, десетковина и на незнатан број сведеиа; па, и тако немоћна, да је ипак уливала довољно неиоверења да се чак из далека, и то као но некој милости, звала — велимо — и то је било велико зло, али је још црње било оно уобичајено понашање кнеза према чиновницима државним. „Код нас" — вели г. Л.еополд Ранке — а г. Ранке ту може говорити и у име сваке цивилизоване земље као год у име своје Немачке — „у иас је пошта нрема јавним звањима и онима који та места заузћмају једна од друштвених сиага; њих треба свако да репшектује — и владалац као год и иарод." Милош није хтео да зна за ово начело. А, да би што боље показао даљину која га раздваја од његових старих другова, овај кнез-сељак навалице је понижавао своје најверније слуге. Па, да ли је то код њега био систем? или простаи прека нарав којом није умео владати? Било је и једпо и друго. Чиновник се морао као роб покоравати свима ће-

вовима господара. Он је био зло илаћен и ш њиме се зло поступало — час је без икаква мотива унапређиван до највишег звања, а после, са истом самовољом, стропоштаван на најнижи степен — тако — да је изгледало да му господар завиди и на оном нарченцету власти које има, и хоће да му га отме. За најмању погрешку, чиновника је стизала срамотна казна — одма се ту јављала сила и батина, а по који пут и кнез је лично узимао штап да кривца удари 1 ). Друштвена последица тога стања била је и та: да чиновник, ако је имао ћерку, волео ју је дати за каквог трговца, занатлију или и тежака, пего ли за каквог свог колегу. Коме је, управо, онда и могло бити до државне службе? Србијанци, бар, тада нису иа то више помишљали, и до чиновничких звања су онда долазили само Срби из прека, и то они од њих, који, немајући среће код куће, тражаху је по свету. Па шта би ? Би најносле то, да Милош оста сам у центру своје власти, али — авај ! не онако сам као што би желио. Ако се изузме један малени број људи које су доиста пљениле његове ретке особине, и који су му искрено одани били, деснот је имао око себе саме пустолове и издајнике. Може се рећи да за иоследњв х шест година прве владе Милошеве*) избијају једна за другом саме и најразније завере — завере којима је душа била Русија, које Милошу лако беше изиграти, које је оп више пута сузбио и пад којима је нобеде добијао, до душе, више својом умешношћу него ли суровошћуали којима он најзад подлеже, јер терет његових погрешака претеже у даноме час.у збир добрих му дела. Међу људима који се око кнеза најближе налажаху, беху на првом месту два брата Спмића, Стојан и Алекса. За њих се, доиста, може рећи да их Милош није држао „мало по даље одсебе." На нротив, он их беше јако волео и даровима обасинао. Између кнеза и Стојана Симића посгајала је чак она духовна в.еза иобратимства која тако скупо место заузима у срцу српскога народа. Но, да ли онај Милош, — који даје Стојану толике доказе свога пријатељства — који му ноклања и титуле и земље и важне Функције , који му поверава да води тутаљиве иреговоре и у Цариграду и у Петрограду — да ли тај Милош и њему није хтео дати осетити да је он госнодар свега и свачега у Србији? или је то био онај цуки десиотизам чија суревњивост расте из дана у дан, и који, и не дотичући се непосредно Стојана Симића, ипак му уливаше страха за будућност? Ја не могу да нађем тачна одговора на ова питања Једно извесно стоји, а на име: да се Стојан не осећаше сигурап са својим богатством, и даје, незадовољан са мало утицаја ко.ји имађаше, иочео завидети влашким бојарима. Он је више иута ишао у Букурешт: док дотични конзул руски иије могао имати никакве муке да му покаже колика је разлика између стања једног таквог српског госнодина, као што је он, и једног влашког снахије. На ') Аео је ту и било озбиљних кривица, то је само могао бити једаи разлог више да кнез криице суду нредаје да им ои суди. Једнога дана секретар самог суда г. Ђорђе Протић буде иозван да дође кнезу да му нешто каже. Овај то учини — кад ал на неколико корака од суднице, и у ходнику где цео свет види, њега дочека један Милошев слуга обори га на зенљу, веже му ноге и руке, и почне батинати. На вику несретника дотрче његови другови; и, у интересу и свога господара и кажњепога, Давидовић иочне нреклињати књаза да стане. »Ћути — гњевно му одговори Милош — ја заам за што то радим.* па осуди н Дапидовића на неколико дана хапсе, што се мешао у ства.р које га се не тиче. Доцније се дознало да је Ђорђе Протић, који се оженио био ћерком неког Топаловића, интимног иријатеља кнежевог, обешчастио своју свастику — једну сасвим младу девојку, радост и дику родитељску. *) Јер ћемо доцније видети, да, по што је оборен с престола у 1839 он му се враћа у 18 -58 и умире као кнез Србије у 1860.