Beogradske opštinske novine

Број 18

— 151 —

Год. XX

XXIV За остале предмете стављене на дневни ред за данашњу седницу и то : одговор председништва на питање одборника г. Пере Ђорђевића: мисли ли председништво радити шта на подизању спо • меника пок. Косте Хранисављевића, добротвора општине београдске; извешће комисије која је проучила тражење масе пок. Боже Боди односно интереса на дуговање општине истој маеи; предлог суда за расходовање утрошених а не расходованих сума од стране Управе општ. трошарине у годинама: 1893, 1894 и 1895; понудаг-ђе. Јуле М. Петровић, удове, општини на откуп свога имања у Далматинској улици бр. 7; молба Бг. Момчила Ивковића, општ. лекара, да му се ставе у свако доба на расположење општинска кола, или да му се одреди месечни хонорар, или да се за палилулски кварт постави јога један лекар ради вршења службе у истом кварту; молба Стојана Б. Поповића овд. да општина прими за свога питомца на страни сина му Боривоја Поповића дипломираног машинског инжињера; саонштење решења г. министра грађевина донесеног по жалби општ. суда противу процене имања пок. Дим. Николића — Беље; извешће комисије за изналазак земљишта за премештај општин. сењака; молба прве краљ. српске повлашћене ткачке компаније лимитед због регулације; извепхћа економног одељења о држаним лицитацијама за продају грађе која ће се добити рушењем општ. зграде у Тројанској улици и подрума званог „Пивни извор" у вези са понудом Мијајла Николића, овд. предузимача, по истом предмету; давање мишљења по тражењу санитет. одељења минист. унтр. дела од 12. Априла тек. године, — одбор је решио: Да се ставе на дневни ред за идућу седннцу.

ОСНИВАЊЕ ОПШТИНСКЕ БОЛНИЦЕ ЗА РЕКОНВАЛЕСЦЕНТЕ, НЕИЗЛЕЧИВЕ БОЛЕСНИКЕ, КАО И ЗА БОЛЕСНИКЕ ОПАСНЕ ПО СВОЈУ ОКОЛИНУ Мило нам је што можемојавно констатовати, да је наш Београд на сигурноме путу, да, поред већ лепога броја хуманих установа, стече и једно ново уточиште за болне, а бедне, становнике своје. То је, нова општинска балница, за, тако зване, реконвалесценте , илн лица која оздрављају, али још нису оздравила, или боље рећи лица, која су довољно снаге стекла даобичну бодницу и болесничку постељу оставе, али не, поред те снаге, и јемства и сигурности да им се иста болест, у осуству даље неге, и поновно и кобно не поврати. Даље, та би болница имала да прихвати и она несретна лица, на која су наишле болести и болештине за које наука медецинска још не зна правога лека, или која су, нелечељем извесних болести у своје време, дочекала етупањ неизлечивости љихове. Најзад, та би болница примала под свој кров, или, боље рећи, издвајала из још здраве им средине оне болеснике, који, сами окужени и зараженп заразним болестима, постају и посредна и непосредна оиасност за целу своју околину, нарочито за своје најближе и најрођеније. И тако даље. У осталом, задатак је ове, нама тако потребне, болнице тако лепо изложен и осветљен у стручноме реФерату општинска нам лекара Г)г. Милорада Iођевца , поднетом суду општинском на дан 12-ог Марта о. г. да мислимо да ћемо и најбоље учинити, ако га одмах читаоцима својим у целини прикажемо. Дакле, тај стручњачки прилог као год и службени реФерат, г. Бг. Гођевца, гласи:

Суду општине града Београда Одбор општине града Београда у својој седници од 30 Новембра 1895 год. усвојио је, на предлог суда, правила о установљењу болничког Фонда, коме би била задаћа, да се са њим подигне болница општине града Београда за сиротне реконвалесценте, неизлечиве а еиротне општинске болеснике, и за болеснике који не болују од великих болести но од обичних, лакших, али су у таквим околностима да им није могуће код своје т.ј. туђе куће ни три дана лежати; и да се у њој држи спремно оделење, које би могло, на случај потребе, колере, куге и т. д. послужити као еклониште за заразне болеснике. Управа града под 14-11-1896 год. М 4139 одобрила је иста правила. Мислим да ми није овде нужно доказивати потребу такве једне хумане и преко нужне установе за град Београд. Дањашња оншта државна болница, која је била намењена ирвобитно само за град Београд, и то, Београд од 25.000 становника, данас та иста болница ностала је „општа државна болница" т. ј. болница земаљска, у коју долазе тешки болесници из целе земље, а поред речених још из Турске, Босне, Срема, Баната и т. д. и града Београда, и то Београда од преко 60.000 становника. Према наведеноме лако је појмити, да данашња једина грађанска болница, која сенаходи у Београду, не може да одговори своме хуманом позиву онако како јој је задаћа. У данашњу грађанску болницу шаљу се само и искључиво тешки болесници; па и они у зимње доба бивају врло често враћани натраг, јер места у болници нема. А шта онда да речемо за нашу београдску болешљиву сиротињу, која се лети како тако провлачи, ну кад дођу зими ладни и влажни дани, она онда нагрне масама у општину, с молбом, да се упути у болницу. Јер, код мало начетих плућа, махне срца, разних акутних запаљења и хронични ревматичних процеса, код реконвалесцената после акутних заналења, та се промена годишњег времена нарочито осећа. То није прави болесник у смислу болничком, није тежак случај, али врло често ти сиромаеи плате главом, само за то, што нису могли за који дан наћи топлу собу, чисту постељу и т. д. Свакодневно одавде из општине упућују се у болницу по 2, 3, 4, и више њих болесника, а ретко који да, нарочито у јесен и зиму, да не буде отуда одбијен, са напоменом, да нема места у болници. Грехота је и жалост је гледати своје сиромашне суграђане, како пропадају у болести само зато што су сиромашни, што нису у стању себи у болести набавити чисто и топло склониште, праву болесничку негу и храну. Не треба мислити да је општина учинила потпуно своју дужност, наспрам свога болеснога и сиротнога суграђанина, кад му је само дала бесплатно лекара и лекове. Каква јекорист једном болеснику, једноме дечку од 16—20 година, који пропљује крв, дакле, кад му се, као у већини случајева, јави први знак почеткагрудне болести, какваму је рекох кор ист од тога, што ће му лекар доћи, утешити га, пренисати лек и отићи — кад га оставља у мрачној, влажној исмрдљивој собици, гдије ваздух од многих становника толико покварен, да и најздравијим плућима шкоди, а некмоли већ начетим. Томе је болеснику много потребнија угодна храна, чист ваздух, хопла, светла и чиста соба, поред телесног и душевног одмора. Или, шта ће да ради један болесник који је излежао акутни реуматизам, запаљење плућа, марамице, тиФуса и. т. д, у болници, и који је, тек што је мало прездравио, пуштен из болнице државне као реконвалеецент, само за то, да би другоме тежем болеснику места направио. Такав је болесник обично још заједно месец дана неспособан за свој тежак рад, и за то би време требало даима

добру храну, стан и негу. Иначе ће му се његова нрвобитна бољка још у јачем ступњу новратити, или ће му се на његова ровита плућа накаламити туберкулоза, као што то обично бива. На оснивање једне овакве општинске болвице, нагоне нас још и следеће околности: У Београду има око 60 неизлечивих болесника-ца, који се не примају у болницу, само зарад тога, што нема места; а ти болесници потребују ипак, бар пред крај свога мученичког живота, нарочиту болесничку негу. Такви су болесници на пр. разноврсне узетости (капља) хронични процеси у костима, кичменој мождини итд Међутим и нарочито, туберкулоза плућа јесте оно, што нам императивно налаже установљење једне такве болнице варошке. Међу свима заразним болестима, које прете, које грозе, дауниште наше становништво, туберкулоза плућа (јекгика) заузима прво и тако рећи јединствено место. Има земаља у Еврони где сваки други становник умире од туберкулозе. Код нас у Београду, хвала Богу, није још тако, али прети да ће ускоро и код нае доћи до тога процента. Замислите, један је члан породице у каквој сиромашној Фамилији оболео од јектике, а они ту, у каквој недовољно великој собици, сви заједно и дан и ноћ проводе, и здрави и болесни. Болесник, као кужни извор, има довољно и прилике и времена да сву ту заједницу јектиком зарази. И доиста, ми лекари имамо прилике често да видимо,где, после једног члана породице умрлог од јектике, не прође дуго времена а сви остали њему сљедују. Да је се, пак, могао онај први оболели одмах из куће склонити — не би ови остали имали прилике да се тако заразе. При свакој зарази на прво место долази дужност: отклањања могућности да се здрав зарази Текудругом је реду лечење оболелог. Код туберкуле, као болести екзквизитно за • разне, међу свима срествима којима се иде на то да здрав не оболи, најенергичније је срество изоловање оболелих, а то је, болницама, санаторијама и т. д. Практични Енглези су то још пре 25 година увидели, и при том принципу радили, и данас је једина Енглеска у којој проценат оболевања од туберкулозе стално и рапидно опада, и где је проценат умирања од јектике најмањи у Европи. Дакле, подизањем болнице за туберкулозне болеснике — разумем, болеснике у доцнијим стадијима, у којима је њихова заражљивост највећа, гди су они најопаснији по околину — постизава се двоје, и то, I, болеснику се олакшава у неколико његова неизлечива бољка са леком, добром храном и удобним станом и негом; и II, отклања се кужни извор од здравих, и тиме се чува зцрав да не оболи, а то и јесте најглавнија задаћа општине, којој је поверенадужност да се брине о здрављу својих суграђана. Ето то су у главноме мотиви, који су ме нагнали да замолим суд општински да изволи учинити све потребно, да се одбор болничког Фонда што пре конституише, а коме би била задаћа, да се побрине о томе, како да се што пре дође до остварења тако корисне, хумане и лако остварљиве установе. Београд, 12 Марта 1902 годБг. Милорад Гођевац. Па, како је по овоме реФерату донето и надлежно и повољно решење, то имамо да додамо, да се тим решењем усваја горњи предлог г. Бг. Гођевца о оснивању такве једне општинске болнице за град Београд, као и да се у истој вези одлучује: да се конституише Одбор Фонда Болнице Оаштине Београдске за реконвалесценте, за неизлечиве болеснике, као и за болеснике опасне по своју окодину и т.д. који се одбор, према иравилима истога Фонда, има састојати из: председника општине београд-