Beogradske opštinske novine

-Страна 54 - гтшпдјг -. ^ млади и снашши полет; порад остатака упор,'ног и консервативног Ислама с једне стране, зШажа се с друге стране жива и напредна идеја која теааи западњачкој култури; «а супрот поппуној неактивности у једном табору, снажан полет у другом; насупрот сањалачким ■успоменама на велику прошлост код јадних, запажамо силно усталаштво код других; једН5М' речи, ОЈВде се осећа дах слободе то^сле дугог и (убиственог робовања. Чоееку се чиви као да очима :види песницу само још сасвим ■слабо прикованог роба, где неуморно удара по млитавој руци гоолодара, да му истргне и последњи ланчић, којим је још за њ привезан. Мало нешто пре но што ћемо пристати, бура је била стала. Српски полицајац, који је као једину ознаку своје власти носио штап, а иначе се по оделу ни у колико није разликовао од осталих Србијанаца, покупио нам је објаве. Налазили смо се на кнежевско сргаском земљишту. Мој сапутник, католички свештеник, захвали Богу иа нзбављењу из - толике опаоности и похита да нађе своје рођаке. Ја се пак нађох са својим пртљагом на обал«, а да ме први пут, од кад путујем по авету ниоу са свих страна салетали услужни људи, жељни да на путнику што више зараде. До душе, на неколико корака од мене, пред неком механом, седела је неколицина туроких хамала одбијајући густе димове из дугачких чибука. Али нико од њих се није дигао, да би ми понудио своје услуге, и ако су видели да су ми оне потребне. Скромност у прохтевима и одсуство св.аке зависти према ближњем, типична обележја Источњака, као да ау сваком од њих бранила да ми се наметне на уштрб свога друга. — Па људи, зар гаико од 1вас неће коју парицу да заради?" довиквух лушачима, видевши да ћу, будем ли и даље чекао да се сами јаве, најзад морати да будем свој властити носач. — Хоћемо, одговорише носачи готово сви у један глас, а да се нико од њих није ни макнуо из удубног положаја, — „него реци који од нас т.реба да те послужи. Кога хоћеш?" — Нека дође, који хоће, одговорих. Носачи јаче задиманише из својих чибука и погледаше се без речи. Најзад ће један од њих, по изгледу најстарији по годинама: — Алиле, јеси л' ти данас већ што зарадио? — Нисам, одговори неки млади, као јела витки Црнац у белој чалми, белом јелечету и црвеним, широким чакширама. — Е та лепо, оида ти понеси овом господину ствари," рече му старац. Црнац -на то скочи и дохнати мој пртљаг— Куда хоћеш да те новедем? упита Цр■нац, пошто је био упртио мој куфер на леђа. Говорио је чисто српски, са лепим нагласком.

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ — Па |у неку механу! — Јел' у механу где се служи по турски или тамо где служе швапски? — Одведи ме у најбољу београдску механу, где одседају странци као што сам ја. — Лепо, онда мораш у „Зданије", рече Црнац и крену. И то како је кренуо. Колико је год мирно и удобно седео ггред механом док га нису одредили да ме служи, толико је сад журно грабио налред, ни најмање не марећи да ли ћу бити у стању да идем у корак за њим по овој страховитој врућини. Видело се по његовим црним вогама да су биле навикле да јуре (По врелом шљунму пустиње. Пошто пак моје ноге нису биле навиклћ ни на пустињски песак, ни на неравну београдску калдрму, то морадох некако да успорим ход свога црног носача. —- Еј, Алиле! викнух му. — Шта је комшија? ■—■ Слушај, -где си то научио толико да јуриш ? — Па нисам сигурно у рату, него на путу од Стамбола за Београд! —• Како то? — Па зваш, комшија, био сам ти роб; па кад је пре две године галија на којој сам веслао стигла у Стамбол, а ја ти се лепо јадне ноћи некако откујем и ударим у бежање. Бежао сам без иредаха, све док нисам стигао овамо у Београд. Сад сам, видиш, слободан. — А јеси ли се и покрстио? — Е, то нисам, комшија. Правоверни који се покрсти, то ти је као ружа бачена у свињац. Али хришћанин који се потурчи, то ти је као шљунак, што га падишах дипне са земље, позлати и прикооча за чалму. Него жена ми је хришћанка! — Зар си се оженио? — Узео сам жену хришћанку, белу као снег што у овој земљи пада, а имам већ и ћерчицу, мрку као најлепше Циганче. —- А од чега живиш, Алиле? — Па, ето видиш, за сад носим ствари и радим још тако којешта кад се нађе. Него да видиш, док зарадим толико новаца, да могу да купим чамац, онда се не бојим за зараду, онда ћемо да уживамо^ и ја и жена: и моје Циганче! У том разговору, којим сам срећом био уопао да успорим ход његових хитрих црних »огу, били смо се успели врло стрмом и лошом улицом. 'Прошавши прво поред неких раштрканих кућа, па поред Аустријског Конзулата, наиђосмо затим на Митрополију и лепу « нову Саборну Цркву, те стигосмо у „Зданије". Капер затим описује зграду, коју данас још многи Београђани зову „Старо Зданије" (садашњу зграду Железничке Дирекције), па између осталог вели: