Beogradske opštinske novine

Страна 56

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

После ових пророчанских речи, написаних, понављамо, у лето или јесен 1850. године, Капер описује своју прву шетњу ло Београду, предузету убрзо по доласку, а пошто се у хотелу мало одморио: „ ... Изашавши из „Зданија" пођох на срећу у правцу, .у коме сам видео највише света да «де. Ту су се тискали Срби и Турци, који богатије, који скромније одевен. Била је то шаролика мешавина фесова и чалми свих нијанса, из воје би тех овде-онде одскакао бели шеш!ир каквог странца или црна капа каквог државног 'чиаов^ника" ,,'Пођох низ неку дугу и стрму улицу. И ако је сунце било већ зашло иза брежуљака, трговине и радионице још су биле отворене и на све стране се још у велик-о радило. Онде видите српског трговца где стоји за тезгом и обележава бројем >и цено 'М штофове и мараме поручене «з Беча или Лајпцига; онде опет неки босански муслиман седи на нешто узвишеном поду своје болте, те нуди на продају седла или кајишеве; мало даље видите пушкара Пећанца где куца нешто и дотерује на неком дугом, богато сребром окованом џефердару. До њега Јеврејин мењач прсбројава све наново своје дукате « сребрне „цванцике", а неколико корака даље турски дуванџија замешљено крижа последњу још наизрађену оку дувана све док не личи на најнежније женске власи." „Тако идући и посматрајући, нађох се најзад у лавиринту раз^них дућанчића, изукрштаних уским сокацима. Ускоро ће пасти мрак, те морадох мислити на иовратак кући. Ударих 1И опет на срећу неким од тих сокака и збиља њиме изађох из турског дела града у који сам био залутао на неку пространу зелену пољану, на којој је где-где пасла шо која задоцнела овца. Био је то Калемегдан, пусти простор који одшја град од тврђаве. Сама по себи, ова пољана баш не служи на украс граду; неравна је и каменита; нигде дрвета ни џбунч, а између појединих ретких залуштених турских гробова беле се бачене кости угинулих коња или говеди. Али је тим дивнији изглед, који се са Калемегдана пружа на долине обе велике реке, што опасују Београд." Шта ли би написао Капер, да нешто може устат« из гроба и на место „пусте, камените и неравне пољане" да види један од најлепших паркова југоисточне Европе. На Калемегдану је наишао на неког мађарског емигранта, који сетно гледа пут Земуна, неће ли се оданде појавити какав чамац; очекује долазак неких сродника или пријатеља. Капер га ословљава, али наизали на врло хладно и неповерљиво држање. Како се доцније показало, овај је Кошутовац мисл.ио за њега да је какав аустријски тајни полицајац, упућен у Београд да мотри на многобројне маџарске емигранте „четрдесетосмаше". Још исто вече, нашавши међу емигрантима неког давнашњег пријатеља, имао је прилике да се увери, да је у Београду збиља било доста конфидената, послатих од

војних команди у Петроварадину и Земуну, а који су врло често ишли у стопу за појединим емигрантима. Сутрадан стари шерет Стева, мома« у „Зданију" још рано у јутро занима Капера својим „немачким" језиком; већ је дигао руке од тога да од овог зналца Гетеовог језика добије разумљив одговор на српском језику. Стева му помаже при облачењу и при том тражи од њега лекарски савет. Мучи га маларија. Увртео је себи у главу, да је његов хотелски гост неки угледни „хећим-баша", па би од њега хтео неку бесплатну „консултацију". Бајаги је консултовао свих петнаестак на Западу школованих лекара, колико Капер вели да их је онда било у Београду, а да му је сваки рекао нешто друго. Утисак што га сутрадан у јутро на Капера чини београдска улица још је живљи и дубљи. Вели да се у том шаренилу уличне трговине, ношњи, каравана из унутрашњости, ћепенака, језика и наречја осећа као усред какве бајке из Хиљаду и Једне Ноћи. Посматра цењкање између неких Срба коњаника и Турчина трговца; час се погађају око неког ханџара, час опет око неког феса, па онда око неког појаса. Затим тучу између млекара и Циганина, који је бајаги хтео да купи две оке млека, тражио четврт оке да „кошта", попио, па затим рекао да неће да купи, јер „не ваља млеко". Ствар се свршава полицијом. Капер одлази пут „Бит-Пазара", тадање турске чаршије да потражи свог новосадског познаника, Уста-Хасана лулеџију. Упознавши се с њим код „Беле Лађе" у Новом Саду ,му је Хасан рекао, да се распита само за „Џинџирли-Џамију" („Циганску Џамију"), да га у том крају свако дете познаје. Успут му се придружио неки дечко, Јеврејин Моша, који ће Каперу за све време бављења у Београду бити „чичероне". Моша га води на Дорћол где се налазе Хасанов стан и радионица. Пролазе поред „Пиринчане" у оно време још врло обилних остатака некада велике и раскошне палате принца Евгенија Савојског, а по чијим су се још несрушеним сводовима сместили обућари, ћевапџије и т. д. Уста-Хасан врло лепо дочекује госта Западњака и по старом адету га одмах и дарује неком лепом лулом. Ево неких одломака из њиног разговора, вођеног на српском језику, којим Уста-Хасан врло лепо влада: — Е, па комшија, како ти се свиђа у Београду? Јели да је све друкше него што је у вашим Ш131ал1ским варошима преко?" Уверавао сам Хасана, да сам очаран ненавикнутим сликамо и шароликошћу живота у Београду. — Јес', код нас у Београду имаш вазда шта да видиш. Ту ти 1 се смупљају људи из целог света: Ср5ијанци, Бошњаци, Херцеговци, Црногорци, Грци, Бупари, па и саме Швабе." — А одакле си ти, мајстор- Хасане?" —- Јел ја? Ја сам ти рођени Београђанин, одговори Хасан. — А да ли се по који пут сећаш оних времена шад је Београд још припадао вашем султану?"