Beogradske opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 57

— Па како не бих? Сећам се још врло добро оног доба. Био сам тада дечко. А морао бих се ®азда сећати тога и иначе, кад гО|Д ти лрођем сокацима иа гледам око себе." — Како то?" —• Па ето, ту ва све странс. куће, ту лепс башће, а у њима станују Срби, газде су. А доста је тих кућа, у којима бих ја даиас би^о гаада, да Алах није другојаче рекао. Ако сам ј,а данас угледни лулеџија, мој ти је отац био један од најбогатијих епахија у Београду; врло је добро стајао код паше, а имао је ви-

ше дуката на шретек, него што их данас «ма по (неки имућниј« Србин ,да поједе. Е, променила еу се времена." — А боли те можда кад прођеш поред какве куће или баште, која је некад била твог оца, па кад помислиш да данас мораш да радиш да би жишео?" — Боли? Јок. Да Алах није тако хтео, тако не би било. Све има своје време: и месец и сунце, и дан и ноћ. Ни Србима раније иије било боље. Они су нам били слуге, а ми нини гооподари. Данас ау они господари, па би смо ми према томе могли бити њихове слуге. А то видиш за сад још нисмо, а 1*0 је већ много милости од Алаха. Ал' тако ти је то. Јер знај: Све је могуће код Алаха: Турчин може да осиромаши, може да ИзгубИ власт; али да он служи хришћанина, то Алах ил,ак неће да допусти." Не могадох не одати признања Хасану на толико философском мирењу са судбииом, приметих, да је ои у том погледу по свој прилици изузетак међ|у београдским Турцима. —Јок ©ала, рече Хасан — сви смо ти ми таКви. Ево мог;а комшије старца Јусуфа кон-

дурџије. Тај ти је човек некад имао 200.000 дуката и четрдесет жена. За време устанка под Карађорђем, Јусуф је у рату све то иЗгубио, али му је глава остала. Кад је видео да му је глава на раману, погледао је руке и видео да још могу да раде. Узео је шило и стао да крпи ципеле, да би живеО од тога. А сад ево по вас дан крпи ципеле и пева, толико пева, да морам по неки пут да та замолим да стане. Ето и мени крпи ципеле, Па кад му за то платим дваес' пара, никад не заборави Да ми каже „евалах" на томе.

— А како се, Хасане, слажете са Србима?" етадох га даље иопитивати, ■— ваљда се чешће посвађате и покарате са њима?" — Никада! одлучно уззикну Хасан, баш никада. Живимо са њима у слозИ и ;у миру, а имамо међу њима чак и пријатеља. Одлазимо им у кућу, а и они нама долазе. Жив1Имо као добри суседи, јер на крају крајева они нам ипак нису господари. Њина је истмна сад ова земља, имају свога кнеза и слушају га, али ми слушамо падишаха у Стамболу. Њима суди кнез, а нами патпа, горе у граду. А и Срби морају још да плаћају данак тадишаху. А кад већ и једни и други морамо да нлаћамо и да слушамо, један овоме, а други ономе, зашто да се свађамо « да се не слажемо?" Капер се затим упознаје са старим кокдурџијом и некадашњим богаташем Јусуфом, о коме је Хасан говорио. Дивна појава са као снег белом брадом. Позива госта да у вече дође у његову башту да му пева. Знаће, вели и његовог унука, што пева, вели, као булбул у падишаховим вртовима у Стамболу. Сутрадан, Капер се спрема да сврши посао, који