Beogradske opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 61

је једна маса радника осуђена на беопослнцу из спољних узрока. У том случкју радник је опет унућен на помоћ. Само нод нреп.шстанком да је радлик имао нешто већу зараду од минимума за егзиетенцију, |.могло би се узети да он једно! -вргме, у болест« или беспослици, може жавети од евентуалне уштеде из раније. Јасно је, међутим, да та уштеда не може бити велика, ни трајати дуго. Ако је, на пример, његова дневница била 60 дилара, а дневни издатак 'по о®оме „глини.муму',, 50 — он је у најбољем случају могао уштедети дневно 10 динара, или аОЈ динара месечно. Тих 300 динара 01Н ће у случају болести исцрпети за 6 дана, не рачунајући да су тада, због болести и лотребне наоавке лекова, његови дневни издаци већи од 50 динара. Ако би беспослица трајала само месец дана, било би му иотребно (30x50) 1500 динара, па да је преброди; а го представља утрзшак суме коју је он, евентуалио, могао уштедети за време од шест месеца. Не постоји, дакле, никаква повољна сразмара између могућности уштеде код мануелних радника и сиротиње према евентуат..јама од боласти или беспослице. Зато је си,.отиља, која живи од физичког рада, једностаано и редовно; упуЉена на помоћ од друштва. Та помоћ има два типа и лојављује се у два вида, од којих је један .старији, а други млађи; први је пргтеж]Н10 индивидуалног карактера, 'Ивазван моралним побудама појединаца; други је колективне природе, и мотивисан социалном нужношћу. Први, некада једино познати габлик помагања сиротиње било је доброчинство. Потичући из сажалења, из етичких побуда, несумшиво увек 'потребних и цењених, доброчинство је и данас јадино лознатц облик социалне помоћи на Истоку, у земљама патриархалних односа и патрифицираних традиција. Оно се, разуме се, не искључује нигде, као хуманитарни фактор, апсолутно нужан у друштвеној заједници људи. Али у модерном друштву, у одвећ компликованим односима, у центрима иојачане борбе за опста1нак, оно је, исто тако, ашоолутно недовољно као .абжж социалне помоћи. Пре свега зато што је необавезно. Регулисање свих друштвених односа природно је изазвало и регулисање социалне помоћи незбринутих, нарочито тамо где је сиротиње много, а борба за опстанак оштра. То су модерне, зал'адне државе, а у њима центри индустриског живота и радничког становништва, т. ј. велики градови. Постепено се, дакле, шрешло на стварање обл^игатног, колективног и законом регулисаног помагања сиротиње. Резултат те идеје је и цело радничко законодавство у земљама западне Европе, која је код .нас новијега датума, а у земљама европскот и азијског Истока у главном не посгоји још ни данас.

Професор Д-р Јулиус Тандлер, један од угледних чланова бечке општине, у својој књижици Доо^очинство или параљег (Шоћ1Ш1§кс11 ос1ег Ригбог§е?) издатој у бечкој социј.алдемократакој књижници, 1925, подвукао је јасну, маркантну разлику између доброчинства и социалног старања или заштите као аринципа социалне политике. Између осталога, он каже: „Добротвор је одговсран само себи, и никоме нише. Његова акција потиче из његова доброг срца, његових обзира, диктираиих чистом човечношћу да помогне, камз он то схв&та и сматра за правило ... Он, од случај : а до случаја бира коме ће учинит доброчинство. Он није везан никаквим замоном друштва. Добро дело је често индивидуална радња, за коју онај, који чипи, одговара само себи." „Сасзи.м нешто друпо је старалац," каже Тандлар. „Он је пуномоћник друштва, нрема томе је друштву и одговорац за своја дела и поступке." Даље, аутор сасвим правилно представља и разтику у сдносима између оних К01Ј1Н дају и оних ко'ји примају помоћ у облику доброчинства или у облику друштвене помоћи. У првом случају онај моји даје чини то по својој слободној вол>и, н баш зато онај који прпма треба да му буде захвалан. У другом случају 01нај који даје »ма дужност ,да то чини, јер он даје помоћ коју је цело друштво загарантовало једним свом члану у нредвиђеним случајевима, и 1на коју онај који прнма има права. Једном речју, хмодерно друштио не одбацује доброчинстЕО!; .али је принуђано да, с обзиром на велики бро'ј сиротиње, незбринутих људи и жена, незаштићене деце, органми зује друштвену или јавну помоћ и да је загарантује законом, !стављајући је на принудно - правну подлогу. Као у свима крупнијим питањима, и у питању социалне политике, социал^нога и здравственога старања, држава и олштина морају цколаборирати и делиће терете који се тиме вамећу. Не треба заборавити да наше друштво већ врло брзо напушта облике патријархалног живота, и да у томе Београд, као 1лресто(ница земље, још и јако предњачи. Од једне балканске паланке, тако рећи, пре четрдесет година са примитивним и патриархалјним животом, Београд је пре двадесет година већ био један од главиих центара на Балкану, као престоница Србије. После рата, као иреетоница Југославије, оа улази ове више у ред великих градова Европе. За само последњих десет година његоно сгановништво се утростручило. Његов реон који се пре тридесет година простирао на нола километра иза „Славије", данас обухвата Чукарицу, Топчидер и Раковицу с једне, и Вишњицу с друге стране. То нагло ширење биће још евидент-