Beogradske opštinske novine

Страна 68

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Богомир А. Богић, адвокат О.Г.Б.

Службена тајна Кривична одговорност државних и самоуправних службеника за њено одкривање

Као и сваки појединац тако исто и Држава и Општина имају по некад интереса, да извесне радње, које се обављају у кругу њихове иадлежиости не добијају свој публицитет и остану као службеиа тајна за сва оиа трећа лица, која у обављању ових послова нису учествовала. Да би један посао Државне или самоуправие власти ио закону могао бити изведен, често је пута потребно, да се он обави -на такав начин и у таквом облику, да до извесног мамента или за свагда остане као тајна за све оне, који у његовом извођењу нису учествовали. Да би Држава обезбедила себи тајност оваквих радњи на којима њени органи сарађУЈУ> Ј ош најстарији законици прописивали су велике казне за све оне службенике који би се о чување ове тајне олрешили и тиме учинили, да она дође до сазнања трећих лица. Тим законским прописима у ред чиновничких дужности уведено је и чување овакве службене тајне у свима оним случајевима кад то интерес службе захтева, без обзира да ли се ти чиновници налазе на највишем или најнижем положају. Прописујући за то казну Држава хоће да обезбеди и себе и оне који су поверени њеној заштити, од властитих својих оргаиа, јер се повредом службене тајне угрожава и друго какво правно добро, било појединаца било заједнице, те стога у овим случајевима није довољна дисциплинска казна. Одредбом § 117. казненог закона за Краљевину Србију чување службене тајне ограиичено је било само на чиновнике с тим да тајна треба да је дотичном чиновнику поверена по његовом службеном звању или у ;каквом специјалном циљу, и да је таква, да закон или интерес службе захтевају, да се она другима не одкрива. Такође је у томе законоском пропису, за Кривичну одговорност учиниоца, биЛО' 1П '0требно да се утврди њетов умишљај т. ј. његова свест, да он одкрива званичну тајну, која му је поверена по звању или нарочито и да интерес јавне службе или закон захтева чување исте у тајности. Исто тако наш стари казнени закон предвиђа казну за чиновника, који какав службени поверени му акт или докуменат на штету онога кога се тиче другоме прот.ив дужносно саопшти. ■ У оба ова случаја законодавац је за ово одкривање тајне прописао казну затвора до године дана. У случају пак да се утврди да

Је одкривање та,Јне чиновник учинио злонамерно, законодавац за Краљевину Србију предвидео је да се таква дела казне затвором од две до пет година. 11о Закону о Сузбијању Злоупотреба у Службеној Дужности који је сгупио на снагу на дан 18. априла 1929. год. а којим је уведена у живот одредба § 401. новог казневог закона за Краљевину Југославију, чување службене тајне је такође предвиђено, али се реда-кција овог законског прописа знатно разликује од оне напред поменуте у нашем старом казненом законику. Законодавац је овиМ. новим законом хтео да даде јаче заштите и јачи значај службеној тајни па је повреду ове дужности угрозио и већом казном и прописао друге услове за кривичну одговорност учиниоца. Док је по ранијем § 117. казненога законика за Краљевину Србију чување службене тајне било ограничено само на чиновнике дотле по овом новом § 401. у вези са § 14. Казненог Заковика за Краљевину Југославију та је дужпост знатно проширена. Она сад обухвата све врсти службеника сталних и привремених, били они запослени код Државних било код Самоуправних власти, као и сва остала лица која се у служби код таквих власти налазе, а такође и она лица која врше оо законском овлашћењу какву тајну или привремену јавну службу, а не долазе под закон о чиновницима (наиример . одбррници, процениоци, вештаци и т. д.) Што се тиче саме тајне, нови закон не тражи да она мора бити „поверена дотичном службенику по његовом службеном звању или нарочито", већ је довољно, ако је он г у својој служби ма на који начин, посредно или непосредно, из аката или докумената или усмено дошао до сазнања те тајне, а тајна је ове оно што није намењено јавности или публицитету у опште. Исто тако нови казнени закон не прописује као услов за кривичну одговорност ни то, да ли је саопштење тајне учињено „лакоумно или злонамерно", нити води рачуна о томе да ли је службенику познато да закон или интерес службе захтевају, да се та тајна никоме не казује. По новом казненом Законику довољно је само, да службенику то саопштење учини „без допуштења надлежне власти" а у сваком појединачном случају имала би да цени сама дотична власт, да ли је њен интерес одкривањем или саопштењем тих чињеница у конкретном случају повређен или не.