Bitef

rast autora, u stvari praznoverje. Pngušena radnja (hi spolj ašn i konflikt) dobija satno v ! še prostora za besprekidnu aktivnu dramsku radnju unutar likova.

a Kazivanje autora, tj. razumljivo objavljivanje skrivenog unutarnjeg pokreta u likovima, postavlja scensku interpretaciju a naročito glumačku realizaoiju Čehovijeve drame pred neke spécifions problème, koìj su se ponovo pajavHi pri studiju Tri sestre, a koje smo treba pnznati, namerno podvlačili bas u onom razdoblju kada prvi put zajedničkom radu pristupa, tj. kada se tek oblikuje ansambl našeg pozorišta.

a Otomar Krejëa: Tekst drame postoji jedino u ijudskoj interpretaciji. Režiser koji postavlja pozorišni komad, istovremeno cita i vrednuje sâm sebe. Pre nego gledalac, prosuduje ga autor, zbog toga što je stupro u njegov svet, u komad. Bilo kada, da olazim sa svojlm »übeđenostima« u svet Čehova, imam osećanje da njegovi likovj kao rendgenom prosvetljavaju sva moja dosadašnja i-Skustva, projektujuéi ih kritrôki uvePičane na honzont koj i nas opkoljava. Dolazi do kratkog spoja, oba sveta se susreôu a snažno svetlo Ćehovljevo primorava na postavljanje poštenih i upornih pltanja o osnovnim vrednostima i smislu Ijudske egzistencije.

■ Pre deset godina sam budalasto zamišljao kako Čehova poznajem. Onda sam olkrio dve-tri stvari i počeo da se stidim. Dva puta sam režirao »Galeba«; u obe predstave se vraćala Nina u poslednjem čiiru kod bivšeg ijubavnika; samo, u prvoj predstavi je imala još jedan zadatak: da izrekne gonku »pontiku« autora. To je greâka; dolazi samo i samo zbog Trigori-na. Ne postoji monolog u kome bi Cehov priznao svoje konaôno glediste. Nije ga moguéno citrrati, izgubiio se u celokupnom njegovom delu. Ni jedan (:k nema prava na najjaôi reflektor.

a Ovakva, na izgled banalna konstatacija, daje odjednom celoj drami pravu srazmeru i ostavlja nas zadrvljene nad izuzetnom snagom autora. Našao sam vodviljske erte na terenu Čehovljevih drama, ali ne verujem da su to pozorišne komedije. Pre bih rekao, da se radi o odlomcima Ijudske komedije.