Bitef

4 miliona lira, sa svim onim »raskošnim« dekorom i kostimima. Kupovali smo ih po starinarnicama. Radili smo, zajedno, sve moguće tehničke poslove. Zatim, pomagale su nas opštine u Milanu, Bolonji, Spoletu. Publika nas je odmah prihvatila. Pojedinci su dolazili po osam puta da vide sve što se zbiva na pet, šest, scena. Ovo, u Beogradu, dvadeseta je naša predstava. Ujedno, to je naša prva premijera. (...)

(I. Bešević)

(Ekspres, Beograd, 12. IX 1969)

’bitef ispred venecije’

Pozorišni kritičar italijanskog časopisa »Sipario« tvrdi da je Venecija kultumo mrtav grad Franko Kvadri, urednik i pozorišni kritičar, direkter uglednog italijanskog pozorišnog časopisa »Sipario«, najvredniji je i naj verni ji go st svih predstava i svih »okruglih stolova« 111 BITEF-a. Kad god uđemo u »Atelje 212«, uvek u nekom od prvih redova ugledamo ponosni profil ovog Italijana. Njegova ljubaznost i šarm su neponovljivi tako da se teško može poverovati da se iza njih skriva jedno od najoštrijih pera Italije. Razgovarali smo sa Frankom Kvadrijem u sobi Mire Trailović dok su telefoni besomučno zvonili. Vi dobro poznajete Međunarodni pozorišni festival u Veneciji koji počinje ovih dana. Recite nam kakve su razlike između tog Festivala i našeg BITEF-a? Venecija je kulturno mrtav grad! Mogu da kažem da na veneeijanskom festivalu nema publike. A ovde kod vas ljudi ne da dolaze samo na predstave već i na sve razgovore! Razgovoru sa Grotovskim prisustvovali su ne samo stručnjaci već i sasvim prosečni gledaoci. Sala je bila puna. Oduševljava me to. Žao mi je što ne znam vaš jezik. I ja bih se rado bacio u žar diskusije, naročito sada za vreme BITEF-a. Velika razlika postoji i u progra-

mima. Predstave koje se daju na BITEF-u pune su života, energije, traže nešto novo. Venecijanski festival kao da ni je zainteresovan za nova stremljenja. Treba reći da njega finansira vlada i da postoji neka vrsta statuta iz davnog doba po kome se upravnik festivala bira uoči samog početka tako da jedva ima vremena da odabere predstave. Koji su najnoviji pozorišni događaji u Italiji? Da li se eksperimentiše? Veoma je teško i skupo napraviti predstavu u Italiji a retko da se nađe neko ko bi želeo da je pomogne, Cak ni Ronkonijevom »Besnom Orlandu« niko ni je pomogao. Na Festivalu u Spoletu dobio je uvredljivo malu sumu. Epur si mouve! Najbolji dokaz za to je baš Ronkonijeva predstava. U Italiji je samo mlada publika zainteresovana za nove tendencije. Klasičan teatar je vise ne privlači. Franko Kvadri kaže da ga zanima jugoslovenski film. Obećao je da će iduće godine ponovo doći na BITEF a najverovatnije i na filmski festival u Puli. (V. Por).

(Politika, Beograd, 13. IX 1969)

peter handke dolazi na bitef

Jedan od najčuvenijih nemačkih pisaca mlađe generaeije, Peter Handke (»Psovanje publike«, »Kaspar«)

doputovaće 17. septembra na izvo đenje svog komada »Štićenik hoće da bude tutor« i na razgovore u okviru »Okruglog stola« 111 BITEFa.

(Borba, Beograd, 13. IX 1969)

pozorište i seks

U poslednje vreme sve je vise golotinje na pozorišnim scenama i malom ekranu. Na film smo već navikli a sada je prosto nezgodno ako u nekom filmu nema svlačenja, moram odmah reéi negde i nepotrebnog. To me je pobudilo da napišem ove redove. Uzimajuéi u obzir i ovo godišnji BITEF 69. moramo se zamisliti kuda ide to avangardno pozorište i šta je sve u stanju da servira gledaocima. Pitanje seksa u pozorištu postavlja se već duže vreme i izaziva različite komentare. Jedni su za, drugi kategorički protiv. Ja bih kao prosečan gledalac iznela i svoj stav. Pravljenje pozorišnog komada skidan jem glumaca u nameri da se domami publika mislim da je promašaj. Dramsko delo treba da je samo tako ukonponovano da jedino glumac (ili glumica) u trenutku igranja svoje role, ako oseti potrebu, ako je tekst ponese, skine ili ne skine odeéu, a ne da to odlučuje reditelj. To je onaj trenutak erotskog pijanstva koje jedino tako može da zanese i publiku da prihvati komad i

njegovu životnu poruku, a ne da raspiruje različite komentare.

(Danica Tričković)