Bitef

prisustvuju razgovoru sa piscem komada, Edvardom Bondom. Vrlo miran, u sivom odelu i modroj košulji, sa osmehom koji za celo vreme razgovora ni je silazio s njegovih usana, Edvard Bond je vise od dva časa odgovarao na mnogobrojna i duga pitanja prisutnih. Sto je pitanje bilo duže odgovor je bio kraći. Nisam odgovoran za ono što pišu kritičari, rekao je na početku razgovora gost iz Engleske, teško mi je da komentarišem komentare drugih ljudi o mojim delima. Za mene je važno ono što sam komad donosi i govori a ne što je posle predstave napisano o njemu. Svako ima svoje mišljenje i reakcije. Smatram da je najuzvišeniji cilj dramskog pisca da pokrene reakcije u ljudima da bi mogli da preispitaju sebe. Nije dobro kada čovek ljutito reaguje na ono što se događa na sceni. A to je karakteristično držanje cenzora! Poveo je razgovor o umetnosti uopšte. Za mene je umetnost zbivanje u društvu, rekao je Bond. lnteresuje me odnos između tog zbivanja i društva. Za mene je umetnost život. Svako društvo bez umetnosti je siromašno, a društvo koje ima akademsku umetnost još je siromašnije! Umetnik ne sme da radi u

vakumu jer bez kontakta s ljudima njegovo delo bi postalo izveštačeno. Pošto je Edvard Bond napisao scenario za čuveni Antonionijev film »Blou ap« razumljivo je da se u jednom trenutku govorilo i o sedmoj umetnosti.

Film je rediteljski medijum a ne piščev. Reditelj ima kameru i sve gleda kroz nju, sve je njoj podređeno. A što se tiče »Blou apa« meni se dopada. Mislim da je to sasvim dobar film. Bilo je već vreme da se glumci povuku i pripreme za predstavu. Za njima je krenuo i Edvard Bond odgovorivši uz put još na jedno pitanje o predstavi. Da mi se predstava nije dopala, ne bih dopustio da se igra na 111 BITEF-u niti bih ja došao u Beograd. (V. Por)

(PoUtika, Beograd, 18. IX 1969) Ko su učesnici Trećeg BITEF-a

prvi put španci

U Jugoslaviju na 111 BITEF dolazi prvi put jedno špansko pozorište. Pozorište Nurije Espert nosi ime jedne od najvećih savremenih glumica Spanije, koja deluje u Barseloni. Direktor trupe Armando Moreno, koji je sa Nurijom Espert osnovao ovu trupu naprednih umetničkih ideja u zemlji velikog pozorišnog konzervativizma, kaže da su prili-

kom osnivanja smatrali i danas smatraju da pozorište mora biti »nosilac kulture, poruka Ijubavi, tribina razumevanja, optužba nepravde i niskosti, opipljiva avangarda progresa«. Ove godine oni su pozvali Viktora

Garsiju, reditelja koji je na prošlo-

godišnjem BITEF-u dobio nagradu za režiju »Groblja automobila« da postavi Ženeove »Sluškinje«, tu tragediju poverenica, tragediju Hermiona i Enona, ko je su unapređene do ranga Fedri, Elektri i Medeja. Viktor Garsija, reditelj divljašne 3 bizarne mašte, našao je u Ženeovoj građi povod za svoju neobuzdanu režiju lišenu svakog naturalizma, svu od simbola, velikih metafora, snažnih pokreta, mistike i instinkta. Zanimljivo je da se posle niza režija u Parizu i Francuskoj Viktor Garsija prvi put ponovo vratio svom rodnom španskom jeziku kao rođeni Argentinac, a da Žene smatra da je Garsijino tumačenje njegovih »Sluškinja« do sada najbolja interpretacija njegove vizije sudbine sestara Papen. (Ć. J.)

(BUten Bltefa, 18. IX 1969)

prijem nemačke ambasade u ateljeu 212

Nemačka ambasada priredila je u »Ateljeu 212« prijem za goste iz Frankfurta. Prijemu je prisustvovao lično ambasador Savezne Republike Nemačke. Na prijemu se nastavila diskusija o STICENIKU, i to veoma žučno. Zapaženo je da je autor Petar Handke, mladić duge kose i neobičnih brkova, sedeo na podu.

(Eilten Bitefa, 18. IX 1969)

mačka nije izašla na scenu

Na premijeri mačka, koju je nabavio élan Ateljea 212 Žika Vladulović, nije izašla na scenu na početku komada. lako mačka pripada pozorišnoj porodici, pokazalo se da nije raspoložena da se ukljuéi u 3 BITEF.