Bitef

U daljini se moglo samo čuti tiho maukanje. Autor je izjavio da ovaj detalj ni je najvažniji u predstavi.

(BUten Bltefa, 18. IX 1969)

mišljenje pavla stefanovića

Nezadovoljan mišljenjem jednog delà publike, Pavle Stefanović, naš poznati estetičar je posle STICENIKA napisao u knjizi utisaka BITEF-a sledeće reči: »Dobacivanja i zvižduci nisu iznenađenje za nemačko pozorište. Ali, glupost neznalica je i naša domaća bruka. Ima je svugde. Ona je internacionalna«. (Politika, Beograd, 19. IX 19691 Ingllš Stejdž Kompani na 111 BITEF-u

surovost u teatru i životu

Edvard Bond, »Spaseni«, režija Vi-11 jem Gaskil lako modemi teatar, pa ni najekskluzivniji, nije u svom ukusu za surovo još dostigao klasičnu ili elizabetansku tragediju, on je na dobrom putu da to postigne. U ovom pogledu stvari izvan pozorišta su znatno brze napredovale tako da se pozorište, kako se to kaže, opet našlo u zaostatku u odnosu na svog učitelja život čiju je maštu zločinjenja zaista teško prevazići. Doprinos našeg vremena ovom negativnom istorijskom iskustvu upravo je epohalan, kao i mnogi doprinosi drugog karaktera, i daleko prevazilazi uvid koji nam u ovu stvar pruža drama Edvarda Bonda »Spaseni«. Pred ovakvim saznanjem čoveku ne ostaje drugo osim zgražanja i révolta. Ostaje, međutim, da se odredi čije je delo ova brutalnost i ko je vinovnik gneva koji ona izaziva.

Edvard Bond ili neko drugi? Osuditi pozorište koje umobolnu brutalnost prikazuje a prihvatiti svet u kome se ona praktikuje, to upravo znači mistifikovati ono što Bond hoće da demistificira, to znači gotovo legalizovati ono što Bond osuđuje, to

znači pomiriti se sa porastom instinkta bestijalnosti kao nekog pratećeg momenta naše civilizacije, protiv čega upravo zvone zvona E. Bonda. Pisca koji upravo priziva i budi naše moralno osećanje ne možemo zaista osuditi za nedostatke ovog osećanja u svetu koji nas okružuje. Scena kamenovanja deteta u »Spasenima«, mada lišena podmetačke i samoj sebi dovoljne drastičnosti, spada svakako u antologiju stravičnih prizora modernog pozorišta: ipak je to duboko plemenit komad. (...)

(Muharem Pervić)

(Bilten Bitefa, 19, IX 1969)

razgovor sa handkeom

Juče po podne održan je sastanak sa Peterom Handkeom na temu »Da li je mogućno pozorište bez reči«. Prvi se javio dr Hugo Klajn, koji je postavio pitanje od koga je »chairman« odustao, smatrajući da nije pronađeno baš najbolje pitanje za početak. Handke je na pitanja ko ja su mu postavili Pavle Stefanović, Arsa Ste-

fanović i drugi odgovorio da on nije postavio model novog pozorišta sa željom da se imitira njegov rezultat. »Štićenik« za njega ni je nemo pozorište, već drama kojoj reči nisu potrebne, gde se uspostavljaju odnosi između predmeta i ljudi. On

smatra da u ovoj drami ne treba tražiti druga značenja osim onih koja se vide. Idealnom reakcijom na predstavu smatrao bi ćutanje. (Uzgred budi rečeno na nekim predstavama u Frankfurtu publika je dolazila na scenu i imitirala igru glumaca ili pokušavala da spreči glumce da igraju). Handke je objasnio da je »Štićenik« niz citata, recimo pisanje slova na vratima (inicijala imena tri sveta kralja Baltazara, Melhiora i Kaspora) je citât crkvenog rituala, naravno bez opredeljivanja prema tom ritualu. To su citati značenja i njegova formalizacija. Na pitanje zašto je u prvom delu »Psovanje publike« napadao građansko pozorište i pozorište kutije, a nastavio da piše u obliku pozorišta kutije, Handke je odgovorio da on građansko pozorište ne vidi u pozorištu-kutiji, već u njegovoj suštini, a da je kutija jos najbolji oblik za prikazivanje pozorišnih komada. Handke je takođe objasnio da je slobodu glumcima ostavio u dužini radnje koje je do pojedinosti opisao, a na insistiranje drugih, i u poetičnosti kojom emaniraju sami individualno. Na pitanje da li je teže igrati u pozorištu bez reči, nego obično, Hans Joachim Diel je odgovorio potvrdno.