Bitef

definiciji znad: neuspesima. Na osnovu izloženog, mozemo pretpostaviti, po logid negadje, da će post-moderna umetnost biti u znaku pronadenosti centra iii pak traganja za supremnim centrom, koji je Leonid Sejka teorisao u terminima tacke » Omega « iii simbolłzirao u figuri »Kadis«. Umesto ka pod-svesti ka nad-svesti. Posto je u velikom dein moderne umetnosti dominirao matrijarhalno-htonsko-dionizijski agens u znaku oslobadanja siła inferiornih psihizama, te poniranje u sfere pod-svesti, może se pretpostaviti da će u post-modernoj umetnosti dominirati patrijarhalno-uransko-apolonski agens, u znaku ispunjenja upanišadskog načela: »Ostvari ono sto stoji iznad r azuma« ( Bhagavad-Gita, 111, 45). Umiru čudovišta rada se lepota. Već je Zedlmajr primetio da lepota, izdvojena iz venćane trijade lepote-istine-dobrote, postaje prvo nešto relativno, potom pikantno, te konačno sopstvena suprotnost: užasno, demonijačko. Otuda sado-mazohističko obilje ćudovišta и galerijama moderne umetnosti, od raskomadanih anatomija Pikasa, preko kefaloida Dibifea i kretena Mura, sve do konkretnih deformadja i amputacija tela и »telesnoj umetnosti«. Prava lepota je bila izgnana i zabranjena u modernoj umetnosti kao, pored ostalog, i posledica patoloških agensa romantićarske estetike. Zato je izMzetan znak vremena da savremeni strukturalizam rehabilituje klasićnu estetiku, ali ne u smisiu iskljudvosti, već integracije dva stajališta, cija se antitetićnost dañas smatra iluzornom, kao sto su takode lažne dihotomije: unutrainje spoljašnje, strast razum. Dakle, może se pretpostaviti da će na uporištu tog integriteta biti rodena nova lepota, kroz spregu » klasićne « i »romantične« estetike, gde će prva davati теги a druga životnost. Proširenje sadrźaja, iii: umesto » kako « » sta «. Jedna od osnovnih karakteristika moderne umetnosti je njena usredsredenost na » kako « reći, umesto »šta« reći. U principa, takva orijentacija je pozitivna, ali pod uslovom da je obogaćivanje » kako « u funkciji konaćnog cilja, dakle, veće spremnosti za izražavanje onog »šta«. No, umesto da to preispitivanje sredstava bude shvaćeno kao polazište, ono je bilo shvatano kao konačno ishodiśte, tautološki cilj, odajući prostu ćinjenicu da se nema »šta« reći. Ta ćinjenica se nije mogła sakriti lukavstvom tvrdenja da je » kako « —»šta«, da je sredstvo —sadržaj, te je Markuze tacno primetio da » moderna umetnost komunicira prekid komunikacije «. U poslednjoj fazi te vekovne tradicije preispitivanja sredstava, pred zidom iscrpljenosti i tautologije, pokušalo se ispitivanje, umesto sopstvenih, drugih, tudih medija, dakle, kvantitativno proširenje medija, a čime je samo naivno izbegnuto ono neumitno pitanje: »šta«? pitanje koje hodlerovski ćasovnik postavlja tri hiljade šest stotina puta и toku jednog casa. Dakle, može se pretpostaviti da će se na osnovama tog bogatog recnika i instrumentarla, post-moderna umetnost uputiti, hrabro i odlučno, ka ispunjenju neobavljenog zadatka, odgovarajući na osnovna pitanja razloga Ijudskog postojanja, pitanja koja je moderna umetnost nastojala da izbegne. Umesto diletaníizma profesionalizam. Za evazivni karakter tog »preispitivanja sredstava «, veoma je simpíomaticno da se tu nikad nije postavljalo pitanje sposobnosti kvaliteta

upotrebe određenih sredstava iii medija. Potom, kroz » raspad vrednosti«, moderna umetnost je reducirala aksiologiju Ui kriterijum vrednovanja na onaj Valerijev savet da delo treba ceniti po stepenu njegove korespondencije nameri. Takav »liberalizam« je doveo do »vladavine« ne samo mediokriteta, već i sub-humanih »numera«, jer su one bile minimalne i zato najlakśe ostvarljive, te tako i »najvrednije«. Tako je svaki dileiant Hi сак manijak mogao » proci « bolje od Leonarda, jer su njihovi rezultati bliži intencijama. Maze se pretpostaviti da ée se post-moderna umetnost osloboditi takve anti-aksiologije, što će doprineti isticanju najviših dijera i numera, a umesto dikíature » liberalističke « tabula rasa, Mée usposíavljena hijerarhija vrednosti, sa izvanrednim edukativnim modma, jer ée Ijude podsticati da prevazilaze sebe, da streme sopstvenom usavršavanju. Biée cenjen, kao jos uvek, dañas, и nauci, repruduktivnoj muzici, pa i kriminalu, visoki profesionalizam, kao uslov dose zanja i izražavanja najviših dometa. Neki od aspekta ovog futuribila prisutni su i и beogradskoj anti-modernoj, post-modernoj umetnosti, posebno и delu Šejke, kao rodonacelne pojare te tradicije. Kritika moderne kulturę i traganje za alternativama je upravo jedno od jezgra Sejkine teorije i prakse, te je i on sam svoj slikarski opus oz.načio и terminima kretanja od » Đubrišta « (haosa i čudovišnosti modernog sveta) ka » Zamku « (lepoti, istini i dobroti Reda), dakle od efemernog i kontingentnog ka trajnom i suštinskom, u znaku »Kadisa«, tačke »Omega«, kao simbola supremnog centra. Otuda i ideal Renesanse, koji je Sejka delio sa ostalim clanovima Medijale, ne treba shvatiti kao пеки nostalgiju za prošlim, reć kao nostalgiju za budućim, jer je и Renesansu bio prepoznat primer kristalizacije i manifestacije onog trajnog i nad-istorijskog. Za Sejku, moderna umetnost je bila » đubrilte «, odnosno raspadnuti organum Renesansu. Olja Ivanjicki je personificirala taj ideal и Mona Lizi, čiji superiorni osmeh lepóte i misterije i dañas suprostavlja nihilizmu »revoir eraškog« doba. Njeni » auto-portreti «, s kraja šeste decenije, svedoce o žudnji za transcendiranjem kroz identifikaciju sa modelom, te je tako na Mona Lizino telo stavljala svoj lik, a u sopstvenom zirotu preuzimala Mona Lizinu poz.u, kao srojerrsni izazor « duhu epohe «. Miro Glarurtić, godinama zaokupljen snimanjem lotreamonorskog pakla modernog sreta (od koga se mnogi članovi Medijale nisu oslobodili), strorio je početkom śezdesetih godina jednu sliku koją je najarila usmerenje najmlade generacije heogradskih slikara ósme decenije ka lepoti, na uporiśthna strukturalisticke integracije klasične i romanticne estetike. Ta Glarurtićera emblematićna slika je bila znak uspeha u orladaranju silama pakla, kao uslora za realizaciju onih vrednosti, koję je upravo Lotreamon savršeno izrazio u projektu nove poezije, koją je trebala uslediti Maldororu. Nakon Medijale, kritika moderne umetnosti je bila preuzeta i u izvesnim aspektima beogradske » nove figuracije«, premda u suženijem opsegu, koji su nalagali neposredni ciljevi etickog i političkog zasnivanja umetnosti, kao moguénosti odgovora na krizu modernog sveta. Konaéno, tu tradiciju odbijanja moderne umetnosti i traganja za alternativama, preuzima i pome nuta, najmlada generacija, za čiju je originalnost upravo