Bitef

neral odstrelio je Sofoklovo pozorište. Ako pukovnici vojne diktature zabranjuju Sedmoricu protiv Tebe, znati da je tragedija još uvek upotrebljiva, samo sada više ne služi da umilostivi neljudske sile, nego da ih oslabi i prevlada. Osnovna briga reditelja je da nade okolnosti snažnijeg delovanja tragedije. Valja, znači, u gledalištu koje je prešlo mukotrpni put vernik-nevernik otkriti nove neuralgične tačke u koje čemo zabosti delotvorne pozorišne igle. Gledalac hoče opekotine. Neka ih dobije! Antička tragedija dañas ne može biti samo Sekspirovo ogledalo prirode, niti tek Stendalovo romaneskno ogledalo sa kojim šetamo po jednom velikom i dugom putu. Pa ni borhesovsko zrcalo koje potvrduje i umnožava. Ako sveukupnost pozorišta (njegovu tajnu) može uopšte, ili bar donekle, da zadovolji odavno izlizana metafora ogledala, onda je antičko pozorište zbivanje u onom čarobnem ogledalu u kome se, iako smeštenom u sadašnjost, neprestano odražavaju obrisi prošlosti; onome koji hoče da se ipak ogleda u njemu, čini se kao da ga, s druge strane, iz strašne daljine, posmatra ne sopstveni lik, nego sasvim jedan zamagljen, neshvatljiv, nejasan i stran odraz, običajni portret dalekih predaka, privid davno iščezle stvarnosti, obredna grimasa tuđe krvi i rodoslovlja, okamenjena slika muke i senki nepostoječeg sve-

ta, Ali ako, u oku i svesti upomog posmatrača, te dve stvarnosti, prošlost i sadašnjost kóje jedna u drugoj traže svoj lik, ta dva tudinca koja se posmatraju, krenu jedan prema drugom, ako dakle, na pravi način zakoračimo, kroz to ogledalo ulazimo u nekoliko osnovnih ljudskih situacija i u večnú zagonetku koja se ne smanjuje; upadamo kao radoznala Alisa u zemlju nesmanjenih čuda: svet jeste izmenjen, ali čovek u njemu još uvek brine gotovo iste brige postajanja. Zapravo u zbiru lika i odraza, u ukupnosti slika prošlosti i sadašnjosti koja se u njoj posmatra, otkrivamo ono što nas zanima dañas: grafikom ritma koji je poput nekog kardiograma ucrtan d obrażać u kome je mogoče doživeti svako zbivanje. Tragediju o Edipu uzimamo kao primer ne samo stoga što je Aristotel uz nju zasnovao svoje pravilo, nego što četno, opet gledajuči poznato zbivanje kao predstavu, još jednom preveriti uverenje da je u njoj zaista ugradena duhovna pozornica čiji je promenljivi okvir zakrivljena arhetipska radnja u kojoj je pokazan čovek za sva doba: zatičemo ga kako, raenjajuči se, ostaje sličan sebi... Današnji čovek pronalazi veličinu u ništavilu i ništavilo u veličini, ali zar taj paradoks nije i u antičkom čoveku: zar Edip nije istovremeno kliconoša kuge i oslobodilac grada od nje? Šta nas, onda, može dañas dirnuti u

toj tragediji? Podražavanje života? Tragični ritam pojedinca i zajednice? Otkriće? Da li se suština čoveka zaista nije izmenila? Nije ako nam se čini da je, i pored svih promena, suština njegovog pozorišta ostala istá. Čovek je rešenje postavljenog zadatka; rešavajuči ga, Edip istovremeno ulazi u zamku novog rebusa, u svoju slávu i svoju tragediju. Pred kugom, Edip je po drugi put pred Svingom, ali sada od njegove odgonetačke veštine ne zavisi samo Teba, nego i njegova vlastita budučnost. Sâm Edip je zapravo rešenje obe zagonetke: i čovek i nečovek, ali ih on ne dovodi odmah u vezú sa sobom. Da bi od kuge spasao svoj grad Tebu, Edip pokreče istragu za übicom bivšeg kralja Laja. Edip ne zna da u stvari raspisuje potemicu za samim sobom - tragična ironija pratiče zbivanje sve do kraja: tražeči spas od kuge i übice, on, čedo sreče, nalazi i svoj identitas. Žudeči za istinom, u trenutku kad mu se čini da je najzad na tragu svoga porekla ali i propasti, on odbija da se zaustavi, svesno se izlažuči opasnosti da na kraju istrage postane ulovljeni lovac, najbedniji od svih ljudi, po sopstvenoj proceni. Naziremo čoveka proročkog uma koji gotovo brže deluje nego što misli akcija prethodi razmišljanju. Nalazeči svoj identitet, najzad, Edip kroz akciju otkriva veliku kontradik-

ciju u kojoj čovek živi: otkriva tragični ritam svakog pokušaja, i svake ljudske sudbine, otkriva ljudski život kao tragičnu disharmoniju... Sve dok je van saznanja svoje kobi Edip nekako nije privlačna ličnost: ohol, grub, tašt, neobuzdan, nemislilac i pored dara za odgonetke čijim rešenjem uzdiže grad kojim če uspešno vladati. Trebalo je, znajuči proročanstvo, da u svakom starcu vidi oca i u svakoj ženi svoju májku. Jer, ipak, on očigledno veruje u hrezmologiju inače ne bi bežao iz Korinta. Pa ako se, posle mnogo godina, na Kolonu brani da spasavajuči vlastiti život nije imao vremena upitati Laja da li mu je otac, imao je vremena da pre ženidbe ponešto pita i upozna Jokastu, Edipa poražava sudbina, ali sve vreme izgleda kao da je može izbeči: pada u tu dvostruku zamku koju označavamo tragedijom. Jeste Edipova sudbina u božanskoj viziji budúcnosti, ali je ipak njemu ostavljeno da je sam ispuni; podleže joj ne zato što je unapred propisana, nego što je i u njegovim vlastitim rukama, u njegovoj svesti i volji; karakter je - budúcnosti Edip je, dakle, ipak i čovek koji gradi svoju sudbinu. Prepun pogrešaka počinjenih u akciji, Edip je kao i bilo ko drugi, ali od časa kad, žureči kao da traži svoju propast, odlučuje da neopozivo dode do dna stvari, bez obzira na otkriće i