Bitef

Eshilove Orestije. Ova predstava je več davno postała deo evropske pozorištne istorije iako je premijera bila održana 1980. godine. Čehovljev Višnjik reditelja Manfreda Kargea i Matthiasa Langhoffa bila je najavljena za 16. Bitef, kad se desilo da je tumač glavne uloge Anneliese Römer, slomila nogu i predstava je otkazana pred sam početak Bitefa. Sada če naša publika iraati priliku da vidi ovo nekonvencionalno tumačenje Čehova u video-verziji. Na ovogodišnjem programu nalazi.se i film Bal, koji je slavni italijanski reditelj Ettoiè Scola snimio nadahnut prestavom Le bal pozorišta Campagnol iz Francuske. Ova prestava, bez ijedne reči, prikazuje istoriju Francuske u našem veku, preko atmosferę u jednoj sali za balove u provinciji.

Građanski ratovi Posle izvesnog vremena, ne mogu sam da radim u nekoj prostoriji. Ta-

ko ne mogu ništa da odlučim - kao pri prvom susretu, kad je dośao Heiner (Müller) i kad smo razgovarali o tome šta ćemo da uradimo - a ja nisam umeo ništa da kaźem. Sve što sam znao bilo je da moram da odem u neki prostor i da to uradim. I na taj naćin ja pišem komad iii kreiram komad. Onda ne mogu vise samo apstraktno da radim u sobi sa crteżima po zidovima - moram da odem i da to uradim, pa da onda vidim šta je to i kakvo je, a na osnovu toga odlučujem šta dalje treba da radim. Ja to ne mogu da analiziram. Moram da izadem iz sobe i da budem ša ljudima koji će to uraditi. Komad se u velikoj meri radi zajedno sa ljudima koji će ga na kraju izvesti. Još nešto: uvek mi iznova govore da se prvenstveno bavim slikaraa, a da jezik nije toliko važan. Ja mislim drugačije, jer neprestano nešto osluškujem. Jezik je važan, zvuk jezika. Često su mi govorili da je moj rad pre svega optički, ali ja mislim da je tekst podjednako važan. I kad idem u pozorište, slušam veoma pažljivo - za mene je to upravo nešto što čujemo i vidimo, a zatim dolazi i sadrżaj. Meni je to (primedba da zanemaruje tekst.na račun tehnike) vedma ćudno

i nedavno sam o tome razgovarao sa Heinerom (Müllerom): moram da dostignem jednu određenu tačku pre nego što nešto mogu da čujem ili vidim. Ponekad čak zatvaram oči рге nego što ću nešto da gledam iii, pak, ne slušam pre nego što ću da nešto slušam. Na primer, u večerašnjoj sceni samo smo nekoliko puta došli do trenutka kada sam dozvolio da mi neko każe kakav je sadržaj materijala. Jer, stvar najpre mora doći do one tačke koją mi omogućava da je čujem. A tu tačku je veoma teško dostići. I tek kad zbilja mogu da je ćujem, może neko da mi każe šta je sadrżaj. Jednostavno, neću da poćnem od sadrżaja; to bi bilo kao kad bih samog sebe oslepio i ogluvio. Često mi dode neko, glumac iii tonski tehničar iii neko treći, i każe mi da to ne mogu tako da uradim zato što je sadrżaj drugačiji. Medutim, to ne igra nikakvu ulogu sve dok nešto mogu da čujem. I tek kad ga čujem, mogu oko toga da osmislim neki prostor, a zatim mogu da uslede i sve ostale stvari. Ne mogu sve dobro ni da vidim pre nego što se to desi. Kada na primer, neki glumac nešto suviše jako naglašava svojim telom, tada ne mogu dobro da vidim i ne znam śta je to. Ili, kad previše forsira tekst.

tada ne mogu da čujem i isključujem se. Ako se, međutim, oko toga stvori prostor, onda on može da mi kaže šta to znači i - stvar ima smisla. Pozorište je jedinstveno, jednokratno. Covek ima priliku da na jednom mestu okupi mnoge razlićite mogućnosti. U pozorištu mogu, kao gledaoci da se okupe najrazlićitiji Ijudi, To je jedinstveno u društvu da svako, bilo ko, może da ude u taj prostor. To je izuzetno, to je jedinstveno. To je jèdan forum - i możda glupo zvuči, ali to może da budę nešto univerzalno. Postoji mogućnost da zbilja svako uđe unutra. A kako da se pripremi pröstor za to? To učiniti veoraa je komplikovano, naročito kad se radi nešto kao što je ovo. Ima toliko načina na koji Ijudi mogu da reaguju. To je nešto što me privlači kad je reč o pozorištu; Heiner każe da je to, pre svega, nešto što postoji u sećanju, što ne postoji u knjigama i u knjigama o knjigama. Za mene je još zanimljivije šta bi se mogło desiti u trenutku: čovek pripremi neki prostor i Ijudi udu u njega i nešto se desi u postojećoj, živoj svesti. Zato je tako teško ostvariti razgovor kao što je ovaj, zato što će biti snimljen i zapisań. A pozorište upravo nije to. Pozorište je jedan forum - a kako da čovek to od-

111

iiiüVii