Bitef

leriji komičnih uloga. Lica glumača su našminkana belilom kao Pierrot, sa groteskno naglašenim perikama, a odeveni su u sloj krpa i krpica koji se smenjuju sa slojem sundera, ali ipak uspevaju da pruže utisak stilsko-istorijski korektne opreme iz 1600-ih godina. Chrysale, potlačeni otac porodice, koga igra Tomas Nordstrom, ima, na primer, preterano veliki stomak, sa kostimom u koji može da potone kao balon iz koga je istisnut vazduh, naravno, kad se grči pod naletima svoje supruge. Kostim je krut, i to ima neopisivo komičan efekat. Supruga lično, oštra Philaminte, zajedno sa jetrvom Bèliseom i najstarijom kčeri Armandom, osim poezije i filozofije, obožava študije i fizike i astronomije i puni kuču uglomerima, gradijentima i durbinima. Nju igra Johan Rabaens. To je dobar potez koji portret upotpunjava komičnem dimenzijom, posebno kad on, kao uspravna domačica sa ogromnem vezom kij uče va koja se klati preko trbuha grmi po kuči ili, u jednoj sceni, veoma ushičen jednim sonetom, počne blaženo da zviždi. Pesnika soneta, uobraženog Trisso-

tina igra Gert Fylking sa dužnim samoobožavanjém i umišljenošču. Tim predstavnicima izveštačenosti, kojima pripada i lutkasta, skakutava Armandea, kóju igra Eva Thomés, suprotstävljaju se mladi plemič Clitandre, neposredni virilni Ijubavnik, koga igra stilizovano, bolnoosečajnom gestikom, tinejdžerka Henriette, kóju tumači Annamari Kastrup, koja zna šta hoče i kóju odlikuju zdrav razum i prirodnost. Najviše aplauza svakako dobíja Kim Anderzon, koja je svojim vitalnim, temperamentnim i humorističkim ispadima srž celokupne predstave. Skoro je nepravedno prema Evi Thornes i Annamari Kas,trup dati toj rutiniranoj glumici tešku ali zahvalnu dvostruku ulogu seljački neposredne sluškinje i šašave Bélise. Anderzon glumi skoro neverovatnim tempom, uz stalno menjanje uloga, glasa i dikcije. U toj glumici gori plamen kao i u celoj predstavi, ponekad baš bukvalno, na primer kad Appelgren koristi munje i gromove kao pratnju jednog poetskog dijaloga. Svojim komičnim ekscesima i klovnovskim zabavama njegova režija je uhvatila nešto od onog raspuštenog narodskog stila

glume, koji je verovatno karakterisao Moliéreovu glumačku družinu. U pozorištu Pistolteatem vlada komedijantska živost, i Molière mora da se trza u svome posvečenome grobu koji je na kraju dobio zahvaljujuči Louiseu XIV □ Gunilla Bergsten Gledaj čoveka! Sa Molièreovim Učenim ženama žele režiser Erik Appelgren i pozorište Pistolteatern da nas podsète kako lako dopuštamo da nas strujanja u vremenu zavedú tako da izgubimo razum i isključimo čula. Svakojaki patuljci oba pola koji su poslednjih desetleča pratili aktuelne trendove, nači če ovde oslobodenje u ogledalu grohotnog smeha, Ali kada on u jednom prologu na premijeri motiviše stvar sa znakom FNL-a (Fronta nacionalnog oslobo-

denja Vijetnama iz vremena vijetnamskog rata - prim. prev.) i golubom mira, i on sam se pretvára u takvoga patuljka i čini svojoj predstavi medvedu uslugu, Ta zar nije danas trend da se sve političko svodi na pitanje identiteta! Ne, kad Pistolteatern ispaljuje jednog toliko odobravajučeg Molièrea kao što je ovaj, onda ga zaista nije potrebno spuštati na zemlju rečima subjekta Appelgrena, Molièreova sprdnja sa ženskadijom koja se po salonima ushičuje pomodnim shvatanjima 1670-tih godina, takve je komičke snage i opštevažeče oštrine da pogada bilo koje preterano zijanje. Satira, kao i uvek kod Molièrea, nije usmerenä protiv ideja, teza, več protiv preterivanja, odstupanja, gluposti kod pojedinaca. A ako ovde ipak postoji neki šiljak koji posebno nabada savremenost - on nije prvenstveno okrenut protiv papagajskih ponavljača, prema repu, več pre protih vrhova piramide shvatanja: protiv presudivača u stvariraa ukusa koji se u jednom času Žale na mlitavost doba i angažovanost naroda, a u sledečem i sami tonu u najmekše perine i budoare baš-me-briga-društva. Molière je takve licemere i naduven-

dobar i los ukus podelio jednu gradansku porodicu u dva sukobljena dela. Scenografiju je uradio Bengt Anton Johansson i ona je njegov kalfenski ispit u pozorištu Pistolteatern uraden na majstorski način. Kostimi ne zaostaju za scenom u domišljatosti! Nils Moritz i njegove švalje učinili su čuda od krpa i krpica. To je prava barokna plastičnost koja prati i najmanji uzdah glumača; da, ponekad čovek čisto poveruje da to kostimi glume tako dobro! Dizajn je dakle predivan - a predivne su i komične situacije koje su jezgro predstave. Gert Fylking dobro ostvaruje ishodište svih tih raspri, poetu Trissotina. Njegova perika, kao i ideje, štrči prema nebu. A on uspeva da u najboIjem duhu francuskog klasicizma složi aleksandrinac i rimu sa mišlju - i sposobnošču publike da čuje. Ne govore svi tako dobro u ovoj predstavi, ali postoji nešto drugo što govori u prilog uspehu: govor tela i mimika. U torne smislu su bez premca najboIji Tomas Norström i Kirn Anderzon, Prvopomenuti podjednako obdareno žonglira unutarnjim osečanjima svoga ugnjetenog oca porodice kao i njihovim spoljnim atributom; svojim

ke zvao baš tako - a takav je i gospodin popularni poeta Trissotin kóji u ovome komadu sunovračuje jednu celu porodicu u jad svojim nadúvaním idejama o tome šta su ukus i kultura. Na premijeri je to išlo čak dotle da je ansambl opipljivo zahtevao satiru u salonu: jedan pozorišni kritičar je baš stvarno bio uštinut za obraz! Naravno, s puno ljubavi i simbolično. Pistolteatern može sebi da dozvoli takve slobode. Oni su jediní u Švedskoj sa svojom spektakularnom umetnošču: sočnim, nepristojnim pozorištem i komikom situacije koja je ranije slavila trijumfe, ali nikada tako profesionalno kao ovde - a sada sa još večim ansamblom. Gledaj čoveka! U Molièreovom slučaju je to jednako sa time da se puhlici gleda u oči kada svetlucaju od oduševljenja, piše Lars Forssell, jedan od Francuzovih baštinika ovde kod nas. To vazi i za Pistolteatern. A sada je bliski kontakt učinjen i fizički mogučnijim. Jedan japanski pozorišni most postavljen je kroz parter. Odozgo visi gomila na šekspirskim balkonima. A sve se funkcionalno i ugodajno uklapa u onaj salon u kome je

išSÉiá ß tUBF ü