Bitef

(Summa cum laude) i nagradom za svoje pesme. Oktobar. Počinje prvu godinu Fulbrajtove štipendije na Univerzitetu Kembridž u Engleskoj. 1956. Februar. Silvija upoznajeTeda Hjuza (tada još nepoznatog pisca i pesnika). April. Putuje u Nemačku i Italiju. Júni. Silvija se údaje za Teda Hjuza. Svadbeno putovanje je sve do kraja leta produženi boravak u Benidormu. (Španija). 1956- Druga godina Fulbrajtove štipendije. Silvija i Ted Hjuz žive zajedno u Kembridžu. 1957. Juni. Povratak u Ameriku s Tedom Hjuzom. 1957- Silvija radi kao docent na koledžu Smit. 1958- Pored študija i svog književnog rada, ona pola dana radi i na jednoj klinici a uz to posečuje seminar o poeziji, koji na Bostonskom univerzitetu drži Robert Lauei. 1959. Leto. Zajedničko putvanj e Silvije Plat i Teda Hjuza po Americi. Zatim, sledi poziv za oboje za dvomesečni boravak u koloniji književnika Jado u Saratoga Springsu (Njujork). Decembar. Povratak brodom u Englesku. Zajednički stan u Londonu. 1960. April. Rodenje kčeri Fride Rebeke, Oktobar. U Engleskoj izlazi zbirka pesama Silvije Plat „The Colossus“. 1961. Februar-mart. Pobačaj i operacija slepog creva. Avgust. Seoba u jedan stari parohijski dom u Devonu. 1962. Januar. Rođenje sina Nikolasa Farara. Maj. U SAD izlazi iz štampe zbirka The Colossus and Other Poems. Oktobar. Razvod od Teda Fljuza. 1963. Januar. Roman Silvije Plat The Bell Jar (Stakleno zvono) izlazi u Engleskoj pod pseudonimom Viktorija Lukas. 1963. Na dan 11. februara samoubistvo u Londonu □

Pismo Draga maj ko, ... nadam se da se nečeš mnogo izne-

naditi ni šokirati ako ti kažem da ču pokušati da se sudski rastavim od Teda, U razvod ne verujem i nikad na to ne bih pomišljala, ali, jednostavno, ne mogu više živeti ovim ponižavajučim, groznim životom kakvim sad živim. On je dokrajčio moje pisanje i gotovo mi razorio sani zdravIje... ~. Mislim, potrebno mi je sudsko rešenje kako bih se mogla nadati izvesnoj nedeljnoj svoti za životne namirnice i račune i kako bih bila slobodná da stvaram sebi srečan, radostan život, kome me sve toliko privlači i kojim bih i živela da nema njega,,. ~ .Za mene je mnogo šta u pitanju, a ja sam kao čovek prebogata da bih živela kao mučenik... Želim jasan raskid da bih mogla ponovo da dišem i da se smejem i radujem. Radovalo bi me da o ovome nikome ne pričaš, osim, možda, Margareti i Vorenu, a možda je bolje čak ni njima. Ovo je nešto sasvim lično i ne bih volela da neki potpuno strani ljudi o tome nešto doznajú. Sačuvaj, dakle, ovo za sebe. Kaži Doti da mi i dalje piše; ona mi mnogo znači. Sve vas mnogo, mnogo volim i ništa mi nije potrebno i ne-

mam nikakvu drugu želju nego da ostanem u ovom prijatnom gradu i u švom domu sa svojom dragom decora. Baš sada sam tražila da mi naprave predračun za popravku ove kučice kako bih jednog dana mogla tu da smestim i dadilju i da živim slobodnije. Voli vas Sivi □

Razgovor sa Silvijom Plat - Sta te je novelo da pišeš pesme? - Ne znam šta me je navelo; jednostavno, započela sam kad sam bila još sasvim mala. Mislim, volela sam dečje stihove i pomislila da bi ih i sama mogla praviti. Napisala sam svoju prvu pesmu, svoju prvu objavIjenu pesmu, kad sam imala osam i po godina. Objavljena je u Boston Travellern. I smatram da sam od tada na neki način profesionalka. - O čemu si pisala kad si počela da pišeš?

- O prirodi, mislim. Ptice, pčele, proleče, jesen. Sve same teme koje su pravi dar za onog ko nema neku vrstu unutrašnjeg iskustva o kome bi mogao da piše. Dolazak proleča, zvezde na nebu, prvi sneg i slično pravi su darovi za dete, za mladog pesnika. - Da preskočimo nekoliko godina. Postoje li sada teme koje te posebno zanimaju, o kojima bi želela da pišeš? - Možda je to karakteristično za Ameriku, ali na mene je veliki utisak ostavio novi prodor koji je došao sa „Life studies“ Roberta Louela, Taj snažan prodor ka vrlo ozbiljnom, vrlo lienom emocionálnom iskustvu bio je, smatram, dotad delimično tabu. Pesme Roberta Louela o njegovom iskustvu u jednoj psihijatrijskoj klinici, na primer, veoma me zanimaju. Tim svojevrsnim ličnim i tabu-temama ozbiljno se bavi novija američka poezija. - Kao pesnikinja i kao čovek jednom nogom si u Americi, a drugam u Evropi. Gde misliš da pripadaš? - Mislim da sam, što se jezika tiče. Amerikanka - čini mi se. Moj nagla-

sak je americkí, moj način govora je američki. Ja sa prava staromodna Amerikanka, i to je verovatno jedan od razloga što sam sada u Engleskoj i što ču tu zauvek ostati. - Smatraš li da savremena engleska poezija, и poređenju s američkom poezijam zaostaje za svojim vremenom? - Ne, ja smatram da je ona, ako to smem da kažem, u nekakvoj ludačkoj košulji, Postoji jedan vrlo relevantan članak britanskog kritičara A. Alvaresa, u kome on ukazuje na opasnost od „engleske finoče i otmenosti“. Moram da kažem da ja nišam baš naročito otmena i smatram da otmenost odista pritiska i guši. Red, čudesná čistoča koja se svuda u Engleskoj oseča možda je mnogo opasnija nego što na prvi pogled izgleda. - Sebe smatraš Amerikankam. Ali kad čujem pesmu kao što je Daddy, koja priča o Dahau i Aušvicu, imam utisak da je prava Amerikanka ne bi mogla napisati s istim osečanjem i istim umom s kojim si je ti napisala, jer na drugoj strani Atlantika ta imena ne znače tako mnogo. - Obračaš mi se kao običnoj Amerikanki, ali moje lično zalede je nemačko i austrijsko. Po očevoj liniji

teÉbBfTHFÜ