Bitef

nőst, Пап Schoenefeld

Ruski Marselj Juriju Petroviču nije lako vrelog avgusta, u Tel-Avivu. Čovek iz daleke zemlje, Jurij Petrovič, prelazi preko Bulevara Társát po užarenom suncu. Senovitost pozorišta Habimah joś uvek ne dopire. Iz bele otkopčane košulje pomaljaju se prsa: u to doba godine i meštani su svi raskopčani. Jurije Petroviču, obraca mu se žena u żutoj bluzi i odjednom na njenom bezvremenom licu izbija mladost. Muškarac staje, gleda pažljivo, a vetar se poigrava sa sedom kosom. Da, odgovara na ruskom. Jurij Petrovič Ljubimov, reditelj

prilikom svoje poslednje kratkę posete, aprila 1985, izazvao je veliko oduševljenje među onima koji govore ruski. Od samog dolaska okruživali su ga ljudi koji govore njegov jezik, ljudi sa zlatnim zubima i sjajnim očima, u kojima samo ime Jurija Petroviča izaziva strahopoštovanje i divljenje. Sada možete da vidite Sumrak. Ljubimov, poznat i kao Jurij Petrovič, završio je predstavu pre plana, što je možda jedinstven slučaj u pozorišnoj istoriji. To nam ljudi zaduženi za propagandu u pozorištu Habima pričaju kao anegdotu, Glumci ispuštaju umirujuće zvuke i preporučuju uzdržanost. Uprava pozorišta je možda oduševljena takvim ishodom, ali, na kraju krajeva, ta uśteda u vremenu je możda postignuta i na uštrb hemije. O hemijskoj vezi između reditelja koji gostuju u Izraelu i domaćih glumaca mogle bi se napisali čitave knjige. I to ne samo o onim slučajevima kad se predstave završa-

vaju pre predviđenog róka. Conrad Svinarsky, poljski reditelj koji je u Kameriju spremao Hamleta (poginuo kasnije u avionskoj nesreći), rekao je tom prilikom da bi se vratio samo na čelu пеке arapske okupacione vojske. Cak je i Michael Alfreds, čovek koji je ispisao prekrasnu stranicu u istoriji izraelskog ppzorišta i živeo ovde po Zakonu о povratnicima, digao u očajanju ruke i izjavio na ulasku u avion koji gaje vratio u London, daje potpuno iscrpljen. Glumci su ga doveli do krajnjeg beznađa. U svakom slučaju, Sumrak je odličan komád. Video sam i glumce pošto je zavesa spuštena i nisu mi izgledali kao da su upravo izašli sa saslušanja u KGB-u. Kad Avi Pnini, koji igra Ljovku Krika, konjanika i sina Mendela Krika, mačem preseče belu zavesu belih svetlosnih zrakova ispred pozornice, pred našim se očima pojavljuje Odesa, pozornica zbivanja u komadu. Junaci predstave su Mendel Krik i njegova porodi-

ca. Kažu mi da je takva jedna porodica zaista postojala u Odesi. Drugim rečirna, priča je uzeta iz stvarnog života. Krik je vlasnik prevozničkog preduzeća, Konji, kola, Velikö preduzeće kao stoję i sve ostało bilo veliko početkom veka. Krik (62) je čovek ovozemaljskih radosti, snažnih nagona i bez mnogo tananosti, pijanac, svaler, brutalan tip. Sezdeset rnu je dve a još je uspaljen kao peć, žali se njegova žena. Yossi Pollack u najboIjem izdanju. Sinovi su elegantni Benja iz podzemlja i vojnik u konjici Ljupka. Ehud Shahar kao da je svoj lik gradio prema Robertu de Nirou u obličju gangstera. Sve počinje kad se Mendel Krik zaljubi u Marusju, 18-godišnju shikse (Yael Pearl). Tada poželi da proda imanje i nekud ode, ali ga sinovi ne puštaju. Cigła, dobro usmerena u Mendelovu glavu, pretvara ga u beslovesnog stvora. U prizoru izuzetne lepote, sa suncem koje zalazi u more crvenila u pozadini, Mendel Krik umire. Oko