Bitef

dež u sečanju na ono što je čovek ljubic i ne može da zaboravi; Njegov sjaj. koji nikad nisu povredile mene sveta, neka ga dodiruje. koji uspostavlja Dvojnika životu, koji je povezan sa krvoločnošču stvari, sa kosmičkom nužnošču i bolom, bez koga nema ni zvezda ni očiju da vide; mir s tobom što si spustjo oluju u meso. grom u telo i Velikog Džina u posudu Šeherezade... Šeherezada prati sintagmatsku osu Priče o Šahriraju, njegovom bratu kralju Šahzemanu i pripovedačici Šeherezadi iz Hiljadu i jedne noči (čije su priče nastajale od I do XVI veka u Persiji, Indiji. Mesopotamiji. Siriji, Arabiji. Egiptu, dakle u oblastima visoke plodnosti za bezbroj religioznih, mitoloških, kosmogonijskih i kosmoloških sistema). U navedenoj izvomoj priči u prvom planu je pitanje ženskog neverstva. njegovog ukidanja pobijanjem posle oduzimanja nevinosti i apologija je pričanja, Šeherezadinoj spretnosti pričanja priča koja tako i time prekida beskonačnu seriju klanja kralja Šahrijara. Poznavanje priča, njihovo spretno pričanje Šeherazadu, naime, rešava i time i nova pokolenja mladih devojaka. Zavladava sreča. (Priče i pričanje priča - i jedno i drugo jeste stvar eshatologije.) Međutim, Svetina bitno menja paradigmatsko svojstvo svoje drame. Kao što su brača Šahrijar i Šahzeman u originalu nekako jednaki i bratski (obojica su vitezi junači; Sahrijar je postao kralj Samarkanda i Perzije, i obojica su bili u svojoj zemlji pravedne sudije i dobre vode), kod Svetine izmedu njih nastaje agon sa največim nabojem ekskluzivnosti, razdvajanje i isključivanje na kosmogonijskom i kosmološkom nivou. Šahrijar je svetao, lep. kralj svetlosti, vladar Sunca. Šahzeman. drugi, suprotni pol (istog sveta) jeste tamni, slepi, srebro lama mu vlada. Prepolovili su svet kao vočku: lepotne pripada divlje meso, slepome (stražaru tame) srce zla. Takvim prepolovljavanjem sveta kraljevi i brača postaju nosioci svetskih principa, drama postaje kosmogonijska i kosmička drama, postavljena u večni kružni tok vremena. Tako izmenjena paradigmatska osa Šeherezada suštinski udaljava od originala. Za mitološke ili teološke indijske, iranske ili gnostičke sisteme iz vremena nastajanja priča Hiljadu i jedna noč svetlost je izraz božanstva, duha ili svetlosti života, Uspostavlja se jednakost: svetlost=božanstvo=duh = =život. Svetlost Jeste izraz božanstva i čovekove duše (tli duha) i istovremeno božjeg stvorenja, dakle, kosmičkog i ljudskog života. (Mirčea Eliade, Duh, svetlost i seme). U mnogim

identitetima (iii srodnostima) ona je i seme (semen virileo). Na primer: Bog-duh-svctlost-scmc. (Za bramane je muško seme Sunčeva epifanija; u Upanišadama prvobitno seme je usko povezano sa vrhovnom svetlošču: u starom Egiptu život teče kao svetlost iz sunca ili seme iz falusa stvoriteljskog boga; prema jednoj pahlavijskoj knjiži iz IX veka je tri dana pre Zaratustrinog rodenja njegova je majka tako sijala da je celo selo od nje bilo osvetljeno - sijala je jer je nosila sveto, sjajno i jako seme u trbuhu. Sve je to obuhvačeno ulogom kralja Šahrijara, koji je. naravno, samo jedan pol celine sveta. Za razumevanje te celine, za stabilizovanu ravnotežu sveta, za drugi pol, za ulogu Šahzemana (kome vlada tama) verovatno je najmerodavniji onaj deo Manijeve mitologije koji govori o torne kako je tarna obuhvatila deo božanske svetlosti (i glavni gnostički mitovi koji predstavljaju antropologiju i eshatologiju slični su Manijevom sistemu); kad je Princ tame napao kraljevstvo svetlosti, gospod je isijao Majku svetlosti koja je stvorila Prvobitnog čoveka. On je, zajedno sa svojih pet sinova. krenuo na granicu gde ga je Tama pobedila, demonski arhoni pojęli su njegove sinove. Taj poraz je početak kosmičkog vrtloga. mešanja, preplitanja svetlosti i mraka (pa i razlog za konačnu pobedu Boga svetlosti). Činjenica jeste da se tarna (materija) połakomiła za delove svetlosti. U drugom stvoriteljskom aktu Gospod zove Duh života... Kako bi rešio još uvek uhvačene delove Svetlosti, Gospod šalje trečeg glasnika koji uspostavlja ogrotrmi kosmički točak. a pored toga muškim arhonima pokazuje se u liku gole žene. a ženskim arhonima - kao požeijni mladič. Muški arhoni izbrizgavajo spermu i njome dele delove svetlosti tako da iz tog semena izrasla i drveče i biljke. Trudne žene (ženski demoni) pobacuju gledajuči lepog mladiča. Bačeni na zemlju, fetusi jedu biljke i tako opet zarobljavaju delove Svetlosti.,. I tako dalje, u večitom krugu vremena: demoni porobljavaju Svetlost, ona se oslobada ali se radanjem potomaka čoveka opet podreduje Materiji i demonima. Zato je seksualni akt, kome sledi rodenje, loš jer produžava zarobljeništvo Svetlosti u lelu potomaka. U Svetinovoj Šeherezadi treba - bar u njenoj globalnoj strukturi - gledati upravo taj vrtlog, upravo tu shizmu. Predstava mora da prikazuje beskonačnost procesa odvajanja svetlosti od tame, dana od noči... Medutim, taj proces, koji obezbeduje da svet bude uravnoteži. uprizoren je kao drama, što znači da čovekov poto-

mak mora da učini grešku (hamartija). Oreška koja dramu omogučava oslobodena je u petom prizoru, kad Sahrijar svetli neče da bude samo polovina sveta. U opojnom despostvu. okružen raspoloživim serajem na Paunovom prestolu, u ključanju prekomernih čulnih slasti, sanjao je (čeznuo. ugledao, možda čak poželeo) da bude daleko na severu zemlje, gde sunce nikada ne zalazi i gde postoji reka čije je dno prekriveno zlatnim zrnima; Tu zemlju moram nači i osvojiti. Ako lamo nikad sunce ne zalazi i ako ispod belog, debelog peska postaji samo zlato, onda če ceo svet biti moj, a ne samo njegova svetla polovina! Hoču da hudem sve Sunce! Strašna greška. Ogromna za ljudsku dramu. dovoljno velika za kosmičku dramu. za katastrofu. Majka sultanija uzalud je sprečava; Neka te ne nagriza črna iuč. Dok ja čuvam pečat, tama i svetlost su uravnoteži! Kosmos je svet ako je uravnoteži. Ako se vratim manihejcima i gnostičarima: Život je život zato i samo ako je sve što jeste - svetlost i tama. nebo i zemlja, duh i materija, seme i med, dobro i zlo, medusobno isprepleteno. ako jedno drugo prožima i porabljava. Potpuni život usmeren je u neprekidno pročiščavanje. razdvajanje parova (uravnoteži) - a télos potpunosti jeste potpuno, konačno razdvajanje koje je več i kraj. poništavanje sveta. Kraj sveta jeste ukidanje njegove dijaboličnosti. Sada. kad mi je zadalo da radim, prelazim iz verbalnog. pesničkog nivoa Seh erezade u njen opis. u spektakl, vidim: Vidim Paunov presto ispod ogromne fontane; klokotanje i prskanje vode koje lomi svetlost u milijarde kristala plodnog etera tako da se srce para; vidim odaliske koje se izvijajü. savijaju, propinju i padaju. pa šavovi njihovog muslina i svile pucaju od vihora čulnosti koji je zasečen u meso i oblike, Í od svetlog semena koje je razliveno po tamnicama njihovih tela; slast prepuštanja despostvu Svetlosti da nas uzima, da raspolaže našim životom, da nas bičuje ako uputimo reč Njegovom psu; slast i užitak kad nas despot nabada svetlošču Najvišeg na pozlačeni kolač koji uzima život i donosi ništa. Vidim Mračnog Šahzeraana iz koga bljuje demonični erotizam, htenje Í čežnja za zauzimanjem Paunovog prestola, kako bi sve bilo samo tarna, svetlost - tama i da bi se eros smirio u udaranju strašnih valova sveobuhvatne čulnosti, varvarske naslade koja se meša sa opojnošču despotske Vlasti. nikad zasičene volje za moč - kako bi se (možda) demonski eros, ta vatra manka zaista ukino.

Vidim peripetiju. sudbonosni trenutak kad Svetli Šahrijar poželi celinu, kako bi svetla polovina bila več i Celina; vidim te snove. tako da več zbog njih proces hrli u katastrofu i da pečat polamni. Cak se ni to ne može zaustaviti da prva medu njima. Parisada. ne postane samo još „otisak tela“ Slepogl Gledam u katastrofu. u grom i munju, u dim velikana Džina koji mora kroz kataklizmu i haos da vrati stvar na Početak. kako bi se ponovno uspostavio dijabolički red sveta, kako bi pečat posvetleo. kako bi se život vratio u kružni tok istovremenog postajanja Svetlosti i Tame. Uroboros. polucm, polubeo, koji sam sebe oplodava. sam sebe proždire.danebibioništa... Blago onome. mir s njim. milost i slava Njegova nek sidu na pero koje je po papiru i daskama, mokrim od semena i meda, izgrebalo slova. da postaji več sve ono što če tek biti; neka ga ne dodiruje suva grančica - prava linija vremena koja vodi u kraj, da više ničeg ne bude! □ Rudi Šeligo

Ко me traži, naći će me Istočno-zapadna opera Svetinova Šeherezada. Istočno-zapadna opera po motivu se oslanja na poznatu zbirku priča, novela. basni i drugih pripovedačkih tekstova Hiljadu i jedna noč- Alf lajla va lajla. koja je nastajala na islamskom Orijentu od X do XVI veka. a Evropi je poznata po francuskim prevodima Antoana Gajona nešto manje od 300 godina. Šeherezada preuzima priču prema okvimoj, uvodnoj noveli u zbirci koja govori o dva brata kraljeviča i njihovim nevernim ženama. a pre svega o njihovoj krvavoj osveti za to neverstvo. Naravno, i o pričama koje prevarenom sultanu Sahrijaru priča Šeherezada i koje Šahrijara toliko opčinjavaju da prestaje da se sveti i da sistematski übija mlade devojke, i posle hiljadu i jedne noči Šeherezadinog pripovedanja opet počinje da veruje u postojanost ženske ljubavi. Svetinova igra odlučujuče modifikuje fabulativni okvir, preuzet iz Hiljadu i jedne noči. Prema, tradicionalnom modelu zapadnoevropskog metafizičkog duha razvija staru orijentalnu priču u primer, u simboličnu sliku dramatične suprotnosti i spora izme-