Bitef

če sa tamom). Očekujem da je mistična próba kője sam se prihvatio u poslednjo) predstavi Obala sledeča dopuna tog niza slika. Gornja verbalna interpretacija sigurno nije jedina i poslednja. Izaziva, lakodé. moje velike otpore i sumnje i da nije teorijske pomoči naučnika KUL-a (Lublinski katolicki univerzitet - prim. prev.), koji su i gledaoci mojih predstava (reč je o prof. I. Slavinjskoj/I. Stawińska, svešteniku dr. M. Levku/M. Lewko. a naročilo o dr. V. Hudom (W. Chudy), ne bih se usudio da je artikulišem. Jer. osnovna materija prikazivanih dogadaja u Sceni plastyczno j je. kako mi se čini. ono stoje predverbalno. To se može osetiti. intuitivno uhvatiti. predosetiti i doživeti, ali u opisu gubi svoju suštinsku vrednost. Ideja predstava pojavljuje se u predverbalnoj sferi, a lakodé se mora odvijati i njihov prijem. Mislim slikama. Na primer, idejű za Putujuču dao mi je jedan neobično snažan doživljaj koji sam imao obilazeči podzemlje manastira u kome su bile smeštene kaluderske kripte. Napolju je sijalo bleštavo sunce i buka juga, u podzemlju mrak i tišina. Iznenada se utami. medu kriptama, nešto pokrenulo. naglo preseklo konture. Ptica? Mačka?... Život ... Taj kontrast je ostao u predstavi. Slično je sa stranom prijema. Predstavama Scene plastyczne cesto se prebacuje hermetičnost i teškoča recepcije. Današnji gledalac je vaspitavan u verbalnoj kulturi, silazak ispod jezičkih značenja za njega je cesto nesavladiva teškoča. Ipak. da bi se doprlo do čovekove stvarnosti potrebno je odustati od napora verbalizacije i prepustiti se ritmu i igri vidljivih dogadaja koji se dešavaju pred nama. Pronaći taj ritam i igru u sebi. to je početak mišljenja slikama. □ Leszek Mądzik Religija je važna za Mondika, deluje kao filtar za osečanja koja želi da izrazi. Uopšte. osečanja su najvažnija u njegovom pozorištu. On opisuje čoveka i pokušava da dopre do njegove dubine svojim stilizovanim pozorištem bez reči. (...) Mondikovo pozorište su slike, atmosfere i muzika. gde lutke i glumci nastupaju zajedno. Tu predmet ima prvorazrednu ulogu: stvari ne lažu. ne igraju. one. jednostavno, postoje. Monđik želi da predmet podigne na nivo glumca. Ne koristeči reči, svojom umetnošču želi da dopre do gledalaca. da im da impulse za asocijacije. za doživljavanje osečanja. □ Angažovano pozorište lutaka. Hufvudstadšbalet. 9. jula 1984. Finska, Barbara Helenius U svojim predstavama Monđik traži smisao života, njegova izražajna forma, dakle. silazi duboko. sondira

unutrašnjost psihe i našu podsvest. Njegovo pozorište poseduje mnoge metafizičke elemente, pa se može reci da Mondik stvara metafizički svet u pozorištu. Opisuje čoveka oslobodenog od običnog dana, čoveka koga je sudbina dodirivala u različitim životnim situacijama. □ Misli i osečanja radaju umetničko delo, Vasbladet 9. jula 1984. Finska. Christian Ahlbom ... Herbarijum je do sada malo analizirana predstava. Več sam naslov ukazuje na odnos prema vajarskom stvaralaštvu Aline Sapočnjikov (Alina Szapocznikow), isto kao što je u izvorištu Ikara ležala Brojgelova (Breughel) slika. Ipak, predstava otkriva daje taj odnos radije veoma daleko i tu je reč ne toliko o dramatičnosti tragova života zaustavljenih u ciklusu Herbarijum koliko o gostovima i zasičenoj emocionalnoj klimi tih radova iz poslednjih godina života velike vajarke, o zbiru iskustava i promišljanja sadržanih u njima o patnji, ljubavi, prolaznosti. o veličanstvenosti ljudskog tela. To je klima kojoj Monđik (Mądzik) suprotstavlja sopstvenu viziju čovekove egzistencije. U toj viziji ima mesta za snagu doživljavanja ljubavi, postoji večno obnavljanje drame traganja i želja za ispunjenjem, pad, greh. ispovest - i naglo udaljavanje tog sveta punog dubokih i bolnih doživljaja, sa oštrom svešču gledaoca - učesnika u predstavi da se to udaljavanje odnosi samo na nas, da to što je bilo u trenutku nadohvat našeg iskustva negde još uvek traje i obnavlja se u vajkadašnjem ritmu i samo se iz perspektive pojedinca može udaljiti tako daleko... da nestane svaki trag; čak i taj neznatan i iskidan trag života kakav je ostao zabeležen u Herbarijumu Aline Sapočnjikov. Drukčije je i novo formalno rešenje Herbarijuma. U njemu postoji ona ista dosledna čistoča, likovna čistoča koja karakteriše sve Mondikove predstave, ovog puta, ipak, pomerena do ekstremnih granica - rešenja celine gotovo isključivo u raznim nijansama beline i maksimalne jednostavnosti oblina. Toje kontrast mračnoj, baroknoj klimi Žiga i srednjevekovno-bizantinizirajučem koloritu Ikara. Najsnažnije je, verovatno, delovala prva sekvenca, održana u uzncmirujučem, dinamičnem i treperavom stroboskopskem svetlu, i finale u kome je zvuk tako sugestivno definisao spoznaju prostora i vremena da je gledalac direktno fizički osečao nadiranje na njega, a zatim naglo udaljavanje, otplivavanje u vremenu i prostoru drame. □ Wiež,. br. 3/1977, Wojciech Sieradzki