Bitef

Bahelar (Bachelard), koji kaže da voda poseduje ambivalentna simbolika radonja i smrti. Problem stalnog lutanja koje podseča na religijsko-narodni obred, izmedu simbola krajnjih izbora: života i smrti - prikazuje predstava Scene plastyczne nazvana Putujuča iz 1980. godine. Godine 1983. Mondik je realizovao predstavu Obala, zasnovanu na motivima Jana od Kšiža (Jan od Krzyža) - viziju mistične čežnje koju svaki čovek nosi u sebi u vidu znaka Boga. Rodenje i smrt. život i umiranje, vera i sumnja. pobuna i rezignacija i drugi polovi čovekovih egzistencijalnih stanja. Izmedu njih se rada napetost, koju tako teško možemo da verbal!zujemo. a koju kao da pronalazimo u vidu eha boja. oblika, pokreta i zvukova u Mondikovim predstavama. Takva je i stvarna materija njegovog pozorišta koje hvata dramu čovekove egzistcncije u njenom predverbalnom stanju. □ Wojciech Chudy, fragment iz predgovora za knjigu Pozorište neverbalne isline.

Mislim slikama Retkost mojih verbalnih iskaza je u direktnoj srazmeri sa količinom reči

koriščenih u mojim predstavama. Svestan sam da taj odnos ima zajedničke korene, smatram ne samo biografske več i stvarne, objektivne. U trečoj predstavi koju sam režirao za Scenu plastyczna (Večera . 1972) nestaje reč. Sazrevao sam do čutanja kao što drugi dolaze do pune elokvencije. Sve sarkastične formulacije koje upućujem na adresu govorenih ili pisanih reči odnose se i na ovaj tekst. Možda sam najmanje kompetentan da govorim o svojoj umetnosti. Najvažnije što imam da kažem o predstavi jeste jedan izraz njenog naziva. Ostalo treba videti i doživeti, Dakič, nedovoljno je reči da sam prislupio čutanju zato što me je pritisnuo sumoran i lažan patos umom detinjstvu i uplašilo mrmljanje i, jednaka prethodnoj. neistinitost iz davnih vremena, mada je to, nesumnjivo. deo onoga što me determiniše. Ipak, smatram daje najvažniji motiv mojih narednih redukcija (reč. glumač. konkret) u predstavama snažno übedenje da postoje oblasti stvarnosti. posebno ljudske stvarnosti, koje se bogalje kada se govori o njima. Staviše, tvrdim: u odnosu na te sfere postoje odgovarajuča umetnička izražajna sredstva koja otkrivaju njihovu istinu. ledna od teorija umetnosti kaže da junači opera, u želji da adekvatno prcnesu sadržaje koje oličavaju. ne mogu da izgovaraju reči. več moraju da pevaju. Takode se i stvarnost na koju sc odnose predstave Scene plastyczne otkriva u. za sebe spccifičnom. prostoru stvaranom od svetla, ritma i atmosfere. To je naj-

dublja ljudska stvarnost. U njen sadržaj ulaze izvesne krajnje strasti i egzistencijalna stanja kojih čovek nije uvek svestan i sa kojima njegov razum ne izlazi uvek na kraj. Ljubav. vera. svetost, strah, osečanje kraja, smrt - to je ono što ispunjava prostor tih predstava, i u principu, sve vreme - od početka, 1969. godine, do najnovije predstave Obala iz 1983. godine - pripremam jednu predstavo. Motiv redukcije glumca. a zatim konkretnog predmeta, u predstavama Scene nije težnja ka eliminaciji čoveka. Radije me prati opsesija Gordona Krega, koji je svoj stvaralački i teorijski trud pretežno posvetio lišavanju junaka (glumca) balasta telesnosti koja guši dramu bogatstvom konkreta i sadržaju oduzima uopštenost. toliko potrebnu pozorištu. U svojoj zločinačkoj ljubomori Otelo ne otclovljuje patološku jedinku. več upravo lišavajuči je telesnosti pokazuje da je to dimenzija realne ljubavi svakog od nas. U rasprostranjenosti osečanja, želja i pretnji. čija se igra odvija bez reči. nekako na preseku oblika, boje. pokreta i muzike, u svojim predstavama vidim ono što izvesni teoretičari nazivaju dramom čovekove egzistcncije. Osim toga. vidim njihovo jcdinstvo (ponoviču: sve vreme pripremam jednu predstava). To jedinstvo predstavlja ton koji prožima sva osečanja čiju igru, borbu i sadejstvo otelovljuje moje predstave, To je želja za apsolutnošču. težnja ka Apsolutu, ili tragovima Transcendencije u čovekom svetu. U aspektu tog jedinstva iz-

kovna scena pripada Akademskom pozorištu lublinskog katoličkog univerziteta. koje je od početka (1952) bilo metafizičko pozorište. Ta želja za apstraktnošču probija se kroz različite forme i oblike ljudskog života. Čini mi se da kao što čovek sazreva u svojim najdubljim sferama doživljavanja tako sazreva i moje pozorište. Posle nekoliko predstava u kojima se jednostavnost oslikavanja oslanjala na velike kulturne i religijske simbole (mislim na Ecce homo iz 1970, Rodenja iz 1971. i Večeru iz 1972) Vlakna - postavljena 1973 nagovestila su nov način prikazivanja te problematike. Za mene, kao i za mnoge kritičare. prelom je bio Ikar. 1974. U toj predstavi za mene je bilo najvažnije da pokažem različile forme dizanja iz pada. gradenja sebe. postizanje stanja psihe i sledeči čovekov pad. Te faze sam želeo da pokažem raznoliko. počev od doslovnosti slike (čovek koji trči), pa do uopštenosti oblika. Sledeče probe te teme. koja se, valjda. može nazvati vodečom u predstavama Scene plastyczne ostvarene su u Žigu iz 1975. godine (próba smrti u Bergmanovoj simbolici). Herbarijumu iz 1976. (próba erotizma; tu su likovnost označavale figure osušenih ljudi Aline Sapočnjikove (Alina Szapocznikovva. kontrastirane nagošču tela žene). Vlažnosti iz 1978 (próba biologije koja prožima čovekov svet, element vode tu takode predstavlja novo izražajno sredstvo), i. najzad, u Putujučoj iz 1980. (próba života i pored smrti posle smrti, likovno obeležena igrom svetla sa mrakom, jasno-