Bitef

... i, po meni. ono što je najbolje Scena plastyczna pozorišta bez reči sa Lublinskog katoličkog univerziteta. Taj ansambl, koji sa velikom sigurnošču vodi Lešek Monđik (Leszek Mądzik), več je nekoliko puta bio u poseti Zapadu i čini se da je više profesionalan nego amaterski; ipak. zbog povezanosti posebnim statusom (ili bez njega) Katoličkog lublinskog univerziteta, u izvesnom smislu bio je hors de concours. Dva prikazana kratka komada Ikar (uznemiravajuča parafraza legende o Ikaru) i Herbarijum (taj naslov može se prevesti kao Keepsake Album, mada mi je rečeno da je prvobitan naziv glasio Orgazam) bili su pogled na život uz pomoč nadrealističnih ili metafizičkih slika. U dugačkom, uskom auditorijumu pozorišta Katoličkog univerziteta iz Lublina glumci i ogromne lutke, svetlost i muzika, spojili su se u složene uzore koji stvaraju dramu, u suštini religijsku, mada zasičenu karakterističnim, makabričnim erotizmom. Poslednja sekvenca Herbarijuma, u kojoj se groteskne i čudne lutke brzo rasplinjuju i rasprostiru. približavaju sve više gledalištu uz pratnju muzike koja podseča na elektronsku oluju gledaocima je zaustavila dah. Ta vrsta delovanja na publiku, naravno, nije neobična u poljskom pozorištu, ali retko se može snesti tavka sigurnost i preciznost metoda koji upravlja romantičnim agonijama. □ The Times Higher Education Supplement, Engleska 1975, C. H. Hyde

Nalazimo se usred života u smrti ,Xutor predstave Leszek Mądzik ne traži simbole za ono što je jasno, što je pogodno za diskurzivan opis. Život posmatra u njegovoj dvostrukoj dimenziji; u realnoj, dodirljivoj ravni, i u onoj u kojoj je sve zagnjureno ispod površine, zaklenjeno, neuhvatIjivo, nedefinisano. Intuicijom umetnika gradi veliko pozorište sveta, metafizičko pozorište. Traži tajansfvene sadržaje koji zahtevaju refleksiju o zagonetki postojanja. nastoji da život

postavi u aspekt neograničenosti. U pomoč mu pristiže njegova likovnost: nerealan prostor osvetljen polutonovima svetala i odbljescima spot-reflektora, iznenađujuće postavke bezličnih predmeta, lutaka, gipsanih glava. Tražeči umetničke rodove nije teško ukazati na sličnost sa metafizičkim slikarem Giorgio de Chirico. Ali, Mondik je svoje slike oživeo, pokazao ih u pokretu. pronašao savršenu dopunu u muzici. □ Tygodnik Powszechny, br. 22/78, Sveštenik Marian Lewko

Monđikove predstave nagone čak i likovne kritičare na pisanje poema u prozi, na ispoljavanje onoga što osečaju, na otkrivanje duhovnih stanja i metafizičkih doživljaja izazvanih ovom ili drugom predstavom. ovim iii drugim elementom koji ona sadrži. Sve to je istina. Kao i svaki umetnik, Mondik to sigurno želi. ali, u suštini stvari, opisivanje baš takvog procesa čini mi se pomalo jalovim. Do sada nedefinisani fenomen estetskog doživljaja preko teatralnosti dela Scene plastyczne čini se podložan analizi, opisu ili čak preciznom formulisanju. Ipak, to formulisanje se pokazuje kao stvaranje sopstvene poezije, metaforisanje i dogradivanje verbalnih kompozicija na nešto što je baš svesno - postoji i bez reči. Čini se da je osnovni nesporazum u uzimanju za cilj onoga što je u torn pozorištu sredstvo. Govorio sam o igri asocijacija i osečanja izazvanih Mondikovim predstavama koriščenjem pojedinih formi. svetla, zvuka, iluzije prostora i zatvaranja, laži perspektive i iritirajuče prinude da se očima traži nešto što se jedva pojavi i odmah neslane. Upravo ta igra metafizičkih doživljaja izazvanih na različite načine jeste osnovno sredstvo delovanja Scene plastyczne. Pri torn pod metafizičkim doživljajem podrazumevam nejasno precizirane, na primer, egzistencijalne strahove ili želju da se opšti sa Apsolutom, Bogom. Beskonačnošču. Ti doživljaji su. u stvari, kako se to sada lepo kaže: slabo artikulisani. To je pre sugestija, na primer iznenadno postojanje u tárni kője izaziva strah, podseča na smrt, otrgnuče od sveta. A cilj toga je. kao što rekoh. nedefinisani akt estetskog doživljaja koji je sam po sebi metafizičan. mada senzualno uslovljen. □ Jan Klossowicz. 1980.