Bitef

Mahabharata

Mahabharata Petera Brooka slave kao največeg pozorišnog reditelja današnjeg doba. Tokom poslednjih trideset godina izvršio je revolucionarni uticaj na evropsko pozorište i istovremeno stalno ísprobavao i menjao vlastite ideje o svojoj umetnosti. The Empty

Space (Pražan prostor) stalno se štampa vec dvadeset godina. Poslednjih osam godina Brook radi na največem dostignuču svoje sjajne karijere, Mahabharati, pozorišnom epu zasnovanora na samim korenima indijske mitologije, religije, istorije i misii, čiji se duhovni značaj môže porediti sa značajem Svetog písma, književna životnost sa životnošču Ilijade a zanosna pripovedačka snaga sa snagom Hiljadu i jedne noci. To je traktat o ratu, šili i etici. U središtu je priča o dugoj borbi izmedu dva dela jedne kraljevske porodice, Pandava i Kaurava, a glavna nit se prepliče sa mnogim uzgrednim zapletima, od kojih su ncki komični, a neki tragiční. Delo nije naročito poznalo na Západu, ali je Brooka privukla životnost priče i mogučnost izleta u fascinantnu civilizaciju, u kojoj savremeni gledalac môže da nade odraz sopstvenih briga, osečanja, protivrečnosti í skrivenih snová. Brook káže: Ovo delo dramatizuje sva pitanja koja se danas pred nas postavljaju. To šlo je nastalo pre gotovo

rn hiljade godina, ne znáči da nam je daleko. Naprotiv, zahvaljujuči baš toj udaljenosti, osnovne terne se samo jasnije ukazuju. lako se Brook nadahnuo na indijskom izvoru, nemá pretenzije na autentičnost tog ostvarenja: Nikad ne bismo mogli da vaspostavimo trihiljadugodišnju Indiju Hi večne simbole hitiduizma, ali dajemo nagovešlaj da je tu čítava Indija. Scenograf Chloe Obolensky káže da se Brookov dar sastoji u nagoveštaju, poverenju, dopuštanju da vidíte. Zato naš dvorskí vrt nije arheološka rekonstrukcija i zato glumcima dajemo pravo odelo umesto istorijskih kostima: želimo da budu slobodní. Zahvaljujuči Brookovoj adaptacíji, Mahabharata, kvinte-

sencijalno indijsko delo, postaje pristupačno zapadnim gledaocima. Sa svojom ekipom međunarodnih glumaca i muzičara, piscem Jean-Claudeom Carriereom (koji je dugo sarađivao sa Bunuelom) i Chloe Obolenskom stvorio je devetočasovni doživljaj jedinstvene pozorišne čarolije, vrhunac svog rediteljskog umeća. Od 1985. do 1987. godine Mahabharata je prikazivana širom Evropě i imala izuzetno úspešne sezóne u Francuskoj, Grčkoj, Italiji, Nemačkoj i Španiji. Avgusta 1987. trupa je krenula na ambiciozno světsko gostovanje, koje ih je odvelo u Švajcarsku, SAD, Australiju, Dánsku, Veliku Britaniju i završilo se jula 1988. godine u Japanu. Mahabharata je dospela na tri kontinenta, u dvanaestak zemalja i petnaestak gradova. Videle su je desetine hiljada gledaiaca i doživela je same superlative od kritičara i slávu u javnosti. Posle toga počela je adaptacija devetočasovnog pozorišnog dela za televiziju. U saradnji sa Jean-Claudeom Carriereom, Brook je pripremio šestočasovnu verziju koja je tokom trinaest nedelja snimana u studiju u Parížu. Glumci su se prilagodili sasvim drugačijem náčinu rada, a scenograf Chloe Obolensky je preobrazila predstavu i dala mnoštvo novih scenografskih rešenja, rekvizita i kostima koje je sakupila u Indiji. Po predmonsunskoj žezi pročešljavala je delhijske tržnice u potrazi za dezenima i materijalima da bi zamenila iznošene originale. Na filmu su drugačije rozmere, káže. Upozorištu postoji rastojanje čak i kad sedíte u prvom redu, ali na filmu neke boje ne deluju tako dobro, a u krupnom pianu valno je kako je oivičen rukáv, pa su šavovi morali da budu urađeni rukom. Zajedno sa snimateljem Williamom Lubchantskym - koji je u francuskom filmu stekao veliku populárnost radeči sa Jean-Lucom Godardom i Francois Truffautom - ta izuzetno nadarena ekipa, Brook, Carrière i Obolensky, uspela je da jednu jedinú pozornicu tako iskoristi da gotov film izgleda kao da je sniman na terenu i u mnogo različitih enterijera i da postigne napetu i posebnu atmosféru, za kóju je řečeno da podseča na osečanje kakvo izaziva čuveni japanski reditelj Kurosawa. Chloe Obolensky káže da je Brookova namera ostala istá, uprkos promeni medija. Peterov dar sastoji se u nagovešlavanju, poveravanju, dopuštanju da vidíte. Sam Brook za ekranizaciju káže: U pozorištu se sve nagoveštavalo uobraziljom pozorišnim sredstvima, ali to u filmu ne môžete da uradíte; и filmskom prizoru ima nečeg bukvalnog; ne môžete da stanete ispred kamere i kážete: ovaj zid je sad Unutra, a sad je suma, jer biste izgubili deo ea-