Bitef

ćitatelji, da u djelu ovome mojega sopstvenoga ništa nije, što nije osnovano na prićanju narodnom i na raportima vise rećene trojice. Ono što narod priča, vidi se u istoriju Milutinovića, a ono što rečena trojica pišu, ono se samo u arhivi mogio naći. Na primjer, kod njih stoji: kako je patrijarh pećski s njega postradao; kako műje Simo Cetinjanin sa svojom družinom barjake ruske napravljao i na dar šiljao; kako su mu Dubrovčani različite poslastice, različita vina i bogatu portantinu (nosiła) na dar posiali; tamo je Đaja, papagao, serdar (graf) Bujović; tamo je stradanje Šćepanovo kod Arslanovića u Hercegovim podobno Mazepinu; tamo su kaluđeri, koji u šišu (štapu) pisma iz Rusije donose; tamo su po imenu svi glavari turski, koji se nalaze u ovome djelu; tamo je patrijarh Esperijus sa svojom namjerom; tamo je arhimandrit barski Debelja, Srbin dušom i tijelom; tamo je po drugi put vojska posiate od porte godine 1774, stotinu tisuća vojske pod drugim beglerbegom rumelivalisom, da udari na Crnu Goru, no pogibija Šćepanova sve to razvije i zadovolji oholost tursku. - Sta su još о ovome čudnovatome čovjeku pisali, imenujući ga negdje carem i negdje imperatorom, čovjek se mora upravo čuditi, kad vidi kakvu im je maglu bio ugnao u tikvu. Ja sam ovo djelo jošt 1847. godine napisao, a danas gana svijet dajem. Sačinitelj. Peter П Petrović Njegoš. U Trstu na Spasov dan 1850.□ Ree priređivača Do sad sam se tri puta bavio »Lažnim carem«. Prvi put na studijama, kada sam, mladi dramaturg, posumnjao i hteo da proverim raširenu predrasudu i profesorski sud daje »Lažni car Śćepan Mali« dramski i dramaturški nerešen slučaj - »ređanje dužih i kraćih scena bez bliže veze« i »delo koję nije imalo velikog uspeha kod publike«, po Jovanu Skerliću, čije mnoge stroge presude još nisu došle na apelaciju. Temeljnijih dramaturških studija nije bilo ni о »Gorskom vijencu«, kamoli o »Śćepanu Malom «, néma ih ni danas. Razgrnuo sam i razgolitio obiman dramski spev (više od 4.000 stihova, za trećinu više nego u »Gorskom vijencu«!) i iz njega iščupao samo golu, osnovnu dramsku radnju, ono što se neposredno odnosiło na Śćepana, ostevljajući postranici sve uzgrednice, kašto divne i duboke poetske refleksije i biljure. Pojavio se dramski skelet, skladan i pregledan, čvrst i gibak, elegantan, kadar da ponese najveći teret, a da se ne skrši. Savršena ekspozicija, dovoljan niz peripetija i preokreta u kojima je organski i duboko ugraden humorai kod kao primarno svojstvo zamisli i strukturę, sudar jasnih dramskih volja, bogato diferencirani likovi i karaktén i superiorni pogledi odozgo na »ljudsku komediju«. Dramska struktura »Lažnog сага Śćepana Malog» je razvijenija i čvršća nego u mnogim istorijskim dramama ne samo XIX nego i potonjeg véka. Nedostajao je samo »peti čin«. Peto djevstvije u »Lažnom caru Śćepanu Malom «je razliveno i neupereno dokonjanje turskih paśa u Skadru, na Mehmed-pašinom divanluku

[»Po četiri lule izdimismo, a po osam kafah okidosmo, da riječi jedne ne piskosmo; dosadno jen pusto brbljanje.«] iz koga se mnogošta može saznati о tome kako Turd razumeju Crnu Goru i Crnogorce, ali malo, skoro ništa, šta bi sa Śćepanom, osim jedne uzgrednice Mehmed-paše daje, još pre godinu dana, poslao na Cetinje svog uhodu, nekog Grka Paljikandu, ne bili se primaknuo kako Šćepanu, domilio mu se i übio ga. Za to mu je obećao »sto ćesah« i jošt i »toke übojite arambaše Baja Pivljanina«, za kojima se, može biti, i danas traga po Crnoj Cori gde su. Drugi put sam se zauzeo oko »Lažnog cara« 1969. godine, kad mi se ukazała prilika da svoje dramaturške pretpostavke о visokoj dramskoj i pozorišno praktičnoj vrednosti »Šćepana Malog« provenni na sceni. [Pre ovog pokušaja znao sam samo za Dimovićevu adaptaciju iz 1936. godine u beogradskom »Manježu«.] Lako sam übedio Blagotu Erakovića i tad vrlo ambiciozno Crnogorsko narodno pozorište da postave »Ščepana« onako kako sam ga priredio, voded računa pre svega о njegovoj dramskoj strukturi, zapostavljajud, i po visoku cenu otpora i nepristajanja, njegove poetske i rodoljubive digresije, kojih u »Lažnom caru Śćepan Malom« ima u izobilju, uprkos Skerlićevom sudu da je »Lažni car« u poređenju sa »Górskim vijencom« »bez njegove poezije i velidne«. Predstava je postigla veliki uspeh, igrana je dve stotine puta, čak i u inostranstvu, u Rusiji, koja je morala imati naklonosti i razumevanja za ovu temu i sadržaj, jer je »Lažni car« makar posredno, inspirisan Puskinom i »Borisom Godunovim«. [»Boris Godunov« je napisan 1824. godine. Njegoš je sigurno znao i za Puškinovu »Istoriju Pugačova«, napisami 1833. godine, jer je Pugačov bliznac Šćepanu Malom, obojica su se izdavali za Petra Trećeg.] Ukratko, potvrdilo se daje »Šćepanu Malom« mesto i utočište na pozornici. I još nešto. Tada, u ozarenom osvetljenju Sezdeset osme, »Śćepan Mali« je mogao biti pročitan mnogo jasnije, prozračnije i vedrije, vreme je ovlastilo sumnju u sve autoritete i razotkrilo marifetluke vlasti i demagoga. »Šćepan Mali« se udnio kao prisan tekst, odnosio se na živi život. Pokazało se, vreme je najumniji i najbolji čitalac. Međutim, tada se nisam usudivao na drskost da problem »petog čina« zahvatim radikałnije i doslednije. Ponevo sam se »Lažnog cara« prihvatio zimus, 1993. godine, kad se ovde, i po svetu, nakotilo pasje mileti i »jata prokletoga kota« lažicara i kad se naród, još jednom »izveo iz svijesti«, da potvrdi da »budaié su Ijudi od starina, budaié će ostai dovijeka«. Nikąd mi se ni jedan dramski tekst nije činio prisnijim i prisutnijim u vremenu od »Lažnog cara Śćepana Malog« u ove nesrećne naše godine. [Merio sam ga, na primer, sa Brehtovim »Usponom i padom Artura Ujia«, »Śćepan« mi se činio čvršćim i temeljnijim]. Još jednom sam pretresao svu gradu, radikalno skratio tekst, po onom starom dramaturškom kriterijumu još iz prve studije »Šćepana« i - usudio se da rešavam problem »petog čina«. Za prva dva javlenija uzeo sam cele scene iz »Śćepana Malog« - doćek i ispraćaj mletaćkog poklisara grafa Bujovića iz trećeg djevstvija i Šćepanovu i narodnu, pohvalu mladom arhiđakonu Petru