Bitef

Dimitrie Cantacuzino, opisao ¡e lon Neculce. »Izbila ¡e kuga u celoj zemlji za vreme ovog viadora, u godini 1783. u ¡unu i trajala ¡e do januara. I mnogo ¡e Ijudi umrlo, tako da nisu mogli da ih sahrane i zato su ih bacal! u jame kője su polivali krečom. A vojvoda Dumitrašku, pošto ¡e toliko umiranja video, izašao je na breg, kod Galate, i zajedno ¡e tamo sedeo sa bojanma.« Pravila Moteja Basaraba (1640), citirajući vizantijski tekst, opovrgavaju teoriju da bolest nastaje zbog »zlih vetrova«, tvrdeći da »kuga od naredbe Boga ¡este«. Kugu Karađe (Caragea) opisuje Jon Gika (lon Ghica) u jednom »pismu iz doba Karađe«. Izgleda da je bolest dónela 1 61 2. sama vojvodska svita Karade iz Konstantinopolja i da je kuga harala do 1614, a 90.000 Ijudi bili su žrtve od kojih 20-40 hiljada samo u Bukureštu. Jon Gika je tvrdio: »Strah je obuhvatio srce Ijudi, bacivši u očaj svako osećanje Ijubavi i privrženosti. Majka bi napuštala svoju decu, a muškarac bi ostavljao svoju ženu u rukama grabara, Ijudi su to bili bez pameti i bez straha od Boga. Sve pijanice, sve barabe su stavljale crvenu maramu oko vrata, popele bi se u kóla sa volovima i pošla bi iz kuće u kuću, iz dvorišta u dvorište... Narod je bežao od njih kao od smrti, jer bi oni uzeli na leda bolesne ili mrtve, bacali bi ih u gomilu i pošli bi punim kolima u pravcu Dudešt ili Coplea. Cesto se događalo da bolesnik stigne još uvek živ na polje mrtvih od kuge. Udarac batinom u glavu je onda činio za tren oka ono što bi inače sama bolest učinila za dva-tri dana.« U crkvenoj ikonografiji kuga je predstavljena kao đavo u lancima sa srpom - instrument smrti - ko ¡ i pada na noge Svetog Haralampija ikoji se po pravoslavnom kalendaru slavi 1, rebruara). Zanimijiva je dnjenica da su slikari ikona, bez i malo znanja iz medicine, slikali kugu onako kako su je doživl ¡a lal i : sa naduvenim žlezdama, kője cure, ako je kuga bila sa krastama, ili sa jezikom od votre, ako je bil a plućne kuga. ■Dr Dragoš Serafim, lekor. Prevod sa rumunskog: Marijana Dan.

DE SANCTIS O DECAMERONU

Dekameron je golema siika života u njegovim raznolikim karakterima i dogadajima, koji najbolje mogu pobuditi divl enje; on je siika, nad kojom se dižu »Malebo ge« izvučene iz pokla i postavijene u prvi plan; on je senzualni i razbludni svijet lukavosti i neznanja, u kojem se kreće, ali posve odvojen, zaseban, onaj kulturni i uljuđeni svijet, svijet uslužnosti; taj je svijet refleks viteški h vremena, odjeven je građanski, duhovit je, eleganten, dosjetljiv, uljudan, a najpotpuniji mu je predstavnik Federigo degli Alberighi. Prirodni su stanovnici toga svijeta svećenici, redovnici, seljaci, zanatlije, skromni gradan! trgovci, s potpuno jednakom ženskom pratnjom; zaglušan plebejski smijeh toga neprestanoga karnevala zasipa žene i vitezoye, oružje i Ijubavi, uslužnost i ¡unacka djela tog svijeta duba, kulture, urna i elegancije: i taj je svijet veseo, a li nekom pristojnom i odmjerenom veselošću, veličanstven u djelima, privlačan u formama, dostojanstven u govoru i pokretima. Ta dva svijeta, čije se raznolikosti gube u pozadini slike, žive jedan uz drugi, rađajući jedinstvenim i harmoničnim dojmom površnog i lakomislenog svijeta, koji je sav prema vanjštini, prema uživanju života, dók ga ovamo vitlaju hirovi srece. Taj avostruki svijet, tako skladan u svojim raznolikostima, dobivá intonaciju od autora i od vesele družine, koja ga izvodi na pozornici. Autor i njegovi pripovjedači pripadaju učenom i inteligentnom sloju. Oni cesto zazivaju Boga, govore sa poštovanjem o crkvi, pridržavaju se svih religioznih forrni, ne rade petkom, jer je toga dana naš Gospodin za »naš život umro«, pjevaju platonske i alegorične pjesme i provode veseo, a li pristojan život, kako priliči* uljudnim osobama. Düh, elegancija, kultúra, muze cine to društvo Ijupkim, kakvih i dañas ima u najelegantnijim krugovima. Njegovo je zrcalo taj svijet uslužnosti, ta feudalna reminiscencija poljepšana kulturom i dühöm, prema djoj se slid viada to obrazovano i