Bodljikavo prase

Страна 2

БОДЉИИЛПО ПРАСЕ

Број 4

0ОЈс13с1Н

— Само да не пукне од овако дугвг пумпања. За сваки случај

— Овај треКи кревет др. Ннпон резервмсао је за вас. ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈ

— Морамо му датн камфор-ннЈекцију. Ако умре моћи ћемо бар рећи да смо нспунилн саоЈу дужност. Рузвелтово гледиште

— ГеографнЈа 6и се пакше учила када би Европа постала Источна Америка.

Два џентлмена св толнко посвађаше да заказаше двобој. Када су нзашли на терен и спремили се да пуцају, један од њих упита: — Ама, је ли то озбиљно? — Да ли је озбиљно? одговори љутито други. Један од нас двојице има да остане на мегдану. — Е, па, добро, останите ви, а јч одох. ♦>*>' — Ви сте фрлсификовали оваЈ иек додајући му цифре— Г!их1 Па то не вреди ништа... Додао сј ». само нуло1 На часу веронлуке учитељица хоКе да објасни Кацима да је Бог свуда и на сваком месту. Да би илустровала своје излагање, она пита малог Микицу: — Реци ми, Мико, када ви сви изиђете на одмор, а ја останем у учионици сама, знаш ли ко је онда са мном? — Знам, каже Мика. Учитељ из треКег разреда. ♦:♦♦:♦ — Кад сам изгубио жену, изгубио сам свог најбољег друга. — То ти верујем. — Да, ...он је побегао с њом! ♦:♦♦> — Е, то је скандал, шта моја ташта ради! Шминка се, облачи се као шипарица и сад је натерала мога таста да је води у Париз. — Па то данас није ништа тако страшно. — Јест, али он Је морао да пристане, док су на путу, да га она зове деда. ♦:♦♦:♦ Сретну се два пријатеља. — Замисли, Влајко, каже један мало пре сам срео Миту и није хтео да ми позајми сто динара. Зар није свиња? — Имаш право, то није никакав ДРУГ. — О, хвала ти. ти Кеш ми еигурно позајмити ту сумицу, јо ли? — А не, гордост ми то неКе дозволити, пошто се ниси обратио прво мени. А затим, знаш ли, и Ја више волим да будем свиња. ❖♦> Собарица: — Ах, што мо боле крста!.. Госпођа: — Не би требало да тако често гледате кроз кључаоницу. ♦:♦❖ — Имате ли вереника? — Не, милостива, госпођо. — Онда вас не могу узети, јер куварице без вереника никад добро не куваЈу. ♦>♦:♦ — Замислите, пет дана посло наше свадбе добио је моЈ муж премију на лутрију. — Дакле, среКа у несреКи. ♦:♦♦> — Она те Је одбила? — Да. — НемоЈ да се секираш. Зар ти не знаш да женско »не« врло често значи да. — А.ли ми она нијо рекла »не^. Просто Је рекла: идите дођавола1 ♦:♦♦> — Госпођо, хоКете ли бити тако добра да причувате моју салату од птица, док Ја отрчим да донесем страшило?

Ветеринар: — Но, шта Јв сада опет? Сељак: — Дођите да прегледате мога НаКу. Попио је медицину коју сте дали за краву, па сад пасе траву♦>♦> — Тата, шта је то шеф? — Шеф, то ти је човек који увек седи на своме месту када ја задоцним, а увек задоцни када ја дођем на време. ♦:♦♦> — Јеси ли чуо да је Ђура у болници. — Шта кажеш! Па јуче сам га видео у дансингу са госпа Маром. — Јесте, али га је видео и госпа Марин муж. ♦»♦> Једна жена жалн се своЈоЈ пријатељици: — О, да знате само како ми је тешко! МоЈ муж је у затвору. — Е, а колико остаје? — Три месеца. — Па немојте због тога толико очајавати. Три месеца ће брзо проЦи. — Знам, али због тога ми је баш и тешко. ♦>♦> — Шта се мучиш са овим гостом који спава за столом? Избаци га напоље. Овде није преноКиште, него ресторан. — Нисам ја будала да га избацуЈем. Век сам га трипут будио и сваки пут ми је платио рачун и давао напојницу. ♦>♦> — Верујте ми госпођо, мене у животу Још нико није пољубио осим мога мужа. — Невероватно, драга пријатељице, али реците ми да ли ми се хвалите или се жалите? ♦>♦> Муж: — Шта би радила, ако бих ја умро од узбуђења кад бих дознао да смо добили премију на лутрију? Жена: — Богато бих те сахранила... ♦>♦> — Шта Је с наредником Карлом? По цео дан само Кути. Да није случајно заљубљен? — Не, него откако је забрањено псовање, нема шта да каже. ♦>♦> Електротехничар Јова долази увече куКи с посла и примеКује да његов синчиК има везан прст. — Шта је то? Јеси ли се посекао? — Нисам, тата, одговара шврКа, него сам хтео да пипнем пчелу, али она није била на једном крају изолирана. ♦>♦> — Кажи ми, како се зове онаЈ човек коЈи краде? пита учитељ малог Јову, који је дете сиромашних родитеља. Јова не може да се сети. — Замисли, Ја увучем руку у твоЈ џеп и извучем динар. Шта би у том случаЈу Ја био? — Чаробник) ♦>♦> — Закуни се да ово вече неКеш никад заборавити. — За сваки случај да вежем чвор на марамици. ♦>♦> — Зашто непрестано дижеш руку? — Намеравам да терам аутомобил, па се учим да дајем знак!

Накво питање, такав одговор

— Апо, Јеен пн то ти?* — Јесам. — Шта радиш! — Говорим с тобом телефо-

На трапезу

— Знаш, Ја сам бно одличан акробата још док сам бно оволмко мали.

Закуна

— Тренер мм је рекао да гледам да га погодим у стомак, а он ми једва допире до појаса. Главни уредник: Светомир СтоЈановиК Уредник за илустрације: ТеоДор ДокиК Власник и иадавач: Светомир СтојановиК Уредништво: Београд, Ђ. Вашингтона 12/111. Штампа: Штампарија »Луч«, Београд. Лист се растура преко предузеКа за продају свих домаКих и страних листова »Преса«, Београд, ВлајковиКева 8, —■-