Bodljikavo prase

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 3

Таличан

Запазио је

— Нвшао еам детелину са четири листа. — Мора да ти Је донела срећу, — Како да не1 Била ]е у пуном буђелару. Радио Лондон

— Са овом пећи уштедикемо половину угља. — Пошаљите ми онда две, тада ми уопштв « треБа угља.

НЕДЕЉА, 15 НОВЕМБРА Адвокат Пера браиио јуче неког Ђоку, чувену испичутуру и разбојника. Бранио га и одбранио. Суд је изрскао пресуду и веђ је суђење било завршеио, кадд се Пера обрати судији: — Г. судија, имам још једну молбу: — Молим! — каже судија. — Знате, ја станујем далеко, чак иа Пашином брду, па Вас молим да мога клијента тек сутра пустите. Дао ни је хонорар па ме страх да успут не падне у искуиење. ПОНЕДЕЉАК, 16 НОВЕМБРА Одем данас у биоскоп. Рђаво врене па немам куд. До мене у мраку разговарају две госпођице. Није ме занимао филм па ослушнем њихов разговор. — Знаш ли да је Стева оглашен као неспособан а Мику оспособили — вели једна. — Ха, ха, ха! — кикоће се друга. — Зашто се смејеш? — пита прва. — Па и јесте за смејање. Баш ти доктори не знају. Требали су да Мику ослободе, а Стеву узму. — Зар ти знаш боље од лекара? — интересује се прва. т— Па ако ја не знам, ко ће зиати! Водила сам љубав са обојицом. УТОРАК, 17 НОВЕМБРА Лрича ми жена да је јуче била на једној господској слави. Свега пуно па се види да се раг ие осећа. — Надари ме ђаво — вели ми жена, да упитам зашто нису од толиких ђаконија одвојили за сиротињу а они прославили скромно, као што је данас ред. Јао, кад ме дохватише под унакрспу ватру. — Којешта! — вели домађин. — Нема данас сиротиње — вели домађица, — Не могу да нађем служавку по три месеца а после се прича о сиротињи — каже ташта. А једна иапарфимисана госпођа, позната као чланица хуманих друштава, вели, напуђивши уста: — Уосталом, сиротиње има толико да ии све ово не би помогло. Ко ђе утрети све сиротињске сузе. Људи не би славили као што треба, а ником не би било поможено! СРЕДА, 18 НОВЕМБРА Мој далеки рођак, доктор Сима, дошао јутрос код мене, па ми прича: —Једном мом млађем колеги десио се јуче овај догађај. Као први пацијент дође једаи остарији човвк, сав утучен који се скљока иа столицу, чим уђе у ординацију. — Шта вас боли? — пита колега. — Све, господине докторе. И мозак и џигерица и срце. Дошло ми да се убијем. Уби ме покварен свет. Упропастише ми сан. Не иогу да тренем. — Лако ђемо за то — вели доктор. Сад ћу вам преписати капљице. Спаваћете као топ. И {

поче да пише рецепт, али га пацијент прекиде: — Не помажу ту капљице! Боље ви мени исплатите две последње рате за овај ћилим. ЧЕТВРТАК, 19 НОВЕМБРА Госпа Роса се разводи са њеним Иком. И то због деце. Лепо вели пословица: Мали узроци, велике последице. Они имају синчића Раду, који опет има друга Пају, сина њиховог пријатеља Мике. Пре неки дан Паја пошао увече кући, а мали Рада, дечко од седам годииа, пољуби Пају у РУКУ. Госпа Роса се насмеја кад то виде, па вели: — Шта се децо измотавате. Лепо се загрлите и пољубите, као другови. — Не ради се тако мама каже мали Рада озбиљно. Пред светом се никад не љуби. Ја сам видео нашег тату. Кад је на само са Пајином мамом он је грли и љуби и зове „цуле", а кад има неког у соби он је љуби у руку и каже: „госпа Заго"... И сад због тога госпа Роса оставља њеног Ику. ПЕТАК, 20 НОВЕМБРА — Догодио ми се велики малер — жали ми се вечерас Трифун, бакалин. — Шта је било? питам ја. 1- Дођем ја у подне кући кад се моја жена грли са једним човеком. Хтедох да паднем у несвест. — Па шта си му казао? — Ништа! — Како ништа? — чудим се ја. — Па у томе и јесте малер. Нисам могао ни смео ништа да му кажем, пошто је то мој главни поверилац. Савио сам шипке и отишао и сад се шетам по вароши док он не оде. Куд смем да ударим на њега. Сутра би ми затворио радњу. Ал' њу ћу да удесим. — Вала, то и јесте малер велим му ја. СУБОТА, 21 НОВЕМБРА Сретнем јутрос госпа Персу удовицу. Љута као рис. Не хтедне ни да одговори на мој поздрав После се као нешто присети па се врати и рече: — Извини комшија, данас ми слава али сам као отрована. Одем ти ја на јутрење да пресечем колач, а црква пуна као око. Једва нађем попа који је надлежан за моју улицу и станем у ред. Кад тамо имам шта да видим. Као да су трке. Узео поп нож и једну чашу вина и само фикари оне колаче а банке гужва под мантију. За час дођох на ред. Видех да он не пева ни оно облигатно „И роди сина Имануела" већ само нешто мрмља па викну: „Јест и будет" и пресече колач. Би ми криво и не могадох се уздржати, па ланух: — Да висте ви, оче, служили у коњици? Он ме ошину погледом и викну: Ко је иа реду? а ја излетох из цркве и још цептим од љутње.

— ТвоЈ приЈатељ Је заспао, Олга! — И зато ме ти будиш усред другог чина!

<— Шта Је ово са миом, стално губим! . — Тако ти треба кад слушаш радио-Лондон.

— Драга госпођице, ево већ некопико лута узастопце догађа се да имам то задовољство да се возим трамвајем у исто време кад и ви Верујте да сам вас иарочито запазио и_ — Опазила сам и Ја вас. Увек седите, а ја стоЈим..

— Што си тако весео! — Мило ми Је што сам остарио па не морам да чистим снег.

— Драга комшинице молим аас локаг ми ваш радио-апарат.

Корист од старости

Дозлогрдило му се