Bodljikavo prase

В Р°? ^ БОДЉИКАВО ПРАСЕ Страна 5 •1ДЖРЕ0Н *

Најбоље, а у исто време и најгоре предузеће у нашем друштву Јесте брак. Најбоље за трећега који стоји по страни, а најгоре по онога који носи фирму. Он сноси све трошкове око протоколације, плаћа порезу, одговара пред властима и сноси сву одговорност, а онај трећи само скупља чист приход. Зато се сви носиоци фирме, односно мужеви, брапе на све могуће начине од тих тајних ортака али им то увек не успева. Ето, ја имам комшију, еснаф човек што кажу, Леп, млад и на положају. Ваљда зато што је имао сва ова својства он је био много сигуран у себе па није водио рачуна о радњи и тако се појавио — ортак. Старији, ружнији али богат и каваљер. И баш када је наишло ово стање, носилац фирме осетио да има ортака и почео да се буни, али му жена каже: — Прво, твоје су сумње неоправдане и глупе, а друго он нам је користан. Видиш све нам набавља и довлачи и без њега би ишло врло тешко. Муж се разбеснео још више и

■ ковермја отишао залупивши врата али када је остао сан, он се расхлаДи и поче мирно размишљати. Јест да трпи понос и осетљивост, али џепу је лакше, а данас људи носе у џепу срце, поштење и понос и кад је џеп у реду, све је у реду, а кад џеп не ваља не вреди ти ни понос ни поштење, ни карактер. Размишљао човек, размишљао и на послетку смислио: — Ја ћу да се правим луд, а она нек крши врат. И онако жену не можеш сачувати, као ни воду на длану. Чим се мало мрднеш, вода се проспе а жена врдне. Нек' је носи ђаво, а од оне будале биће вајдице. И тако се ортак учврсти и сада радња цвета. До душе, у овом је случају тајни ортак примио и један део материјалних обавеза, али је морални жирант још увек муж. Уосталом, нема данас савршене тртовине. Особито нема трговине без ризика. А и брак је нека врста трговине. Сваки, ко се жени, узима мачку у џаку. ЏИЛЕ

Тако је време

— Зашто сте напустили раније место! — Господин није пушио. I У свађи муж каже жени: — Ти си толико страшна да ниједан човек не би могао да живи с тобом у љубави. — Вараш се, каже она. Могу ту1 помоћу сведока доказати да си у великој заблуди. о* Вереница разговара са својим вереником: — Сигурно ћу бити сретна с тобом. У картама ми стоји да ћу имати пуно млађих. — Јесте, драга моја... али ... знаш,.. не све у исто време.

После венчања Он: Тако бих волео да је сада вече. Она: И ја, мили мој1 Он: Није могуће?! Зар и тебе жуље ципеле? УСЛУГА

— Захваљујем вам за ваш изврсни буђелар. А сада ку мало да удесим ваш ципиндер нека мој колега на ћошку видн, да сте већ прошли кроз моје шаке... У СУДУ

Лако признање

' ■— Морам да ти ипак признам поспе три године, да незнам писати на машини, ' ♦♦ — Богами, комшија морам да вам се пожалим. Ваша живина скоро свакодневно прелази у моју башту. — То сам и претпостављао, јер ми се никако не враћа. ♦♦ А (отварајући врата телефонске кабине, огорчено): »Хо^ете ли веН једном окачити слушалицу, ево четврт сата како стојим џ нисте отворили уста«1 В (Мирно): Варате се, ја разговарам са својом женом. ♦♦ — Преко путв нас станује |едан младик ко|и увек гледа у наше прозоре кад се ја облачим. Дај ми хиљадарку да купим завесе, каже жена мужу. — Не бо) се, тај човек ке сам купити завесе. ф ф ":--№гТ I Нову богаташицу питају' у једном друштву: — Јесте ли јуче били на Гогољевој »Женидби«? — Не, одговорила |о она, мој муж ја честитво телеграмом. ■ а .

Судијв: Где сте со ви иалазилН кад ја оптужени испалио првИ метак? Сведок: Отприлике три метра од н>ега. Судија: — А кад је опалиодру-' ги пут? Сведок: — Па, налазио сам с« на растојању од 150 до 200 мв« тара. ј ♦♦ Ујак (на чијем колену јаше ма* ли Стевица): Свиђа ли ти се ово? Стевица: — Свиђа ми се, али би лепше било на правом коњу«

— Хм, елезина ми се никако не допада! — Ни мени господине докто« ре. Ја много више волем бубреге. У заклону

Брачни дијалог

— Чудновато, сада не цвокћ^ете зубима од страха?! — Како да цвоко^ем кад сам зубе заборавио на ноћном столу. ♦♦ Жена: Не заборави да сам се за тебе само из сажаљења удала. Муж: Да знаш колико бих ти био захвалан када би хтела опет из сажаљења да се раставиш од мене.

Она: — Рекла би да волиш цигарете више него мене. Он: — Знаш ли, драга моЈа, кад пушим, знам да само ја уживам у тоЈ цигарети.

КО ЈЕ БОЉИ Препиру се два трговца ко је бољи и вештији од њих. Први: — Знаш ли ти да бих ја сто пута пре тебе продао но чи мене једанпут. Други: — Знам, јер за тебе не би нико дао ни пет пара.

— ._А сада, господине докторе, реците ми како сте успели да сачузате своје здравље! — Врло просто. Живео сам од своЈих рецепата, али никад се њима нисам служио.

Вшш, О-ЏЖцх Цар Јосиф I! је волео да на путу останв непознат чак и кад је с пратњом ишао. Једном је с великом пратњом дошао у Лемберг, узео собу у гостионици и почео да се брије. Крчмарица се појави и упита га да ли нешто фали. Вртела се затим по соби тобожњег дворског чиновника, али не могавши дуго да обузда своју радозналост она га најзад упита: — Извините, Ваша Милост, ако сллем да вас питам, какву службу вршите код Његовог Величанства? — Ништа нарочито, одговори мирно Цар, а сад га баш бријем! Ф'А/1$*зф Фргнцуски филозоф Волтер имао је срећу да задобије наклоност једне лепе госпође, па чгк и да мужа њеног избаци из седла и замени га у њеном срцу. Али жене воле промену. Тако је и Волтер елиминисан а на њсгово је место дошао трећи, Сен Ланбер. Том приликом спевао Је Волтер свом наследнику једну кратку строфу: „Сен Ланбере, када цвета Цвеће за те миром мири, Када тебе ружа срета, Мени њено трње вирн." —ОНаш,а& нашн Принц Евгеније Савојски по. сеДовао је једну значајну збирку слика, која је била смештена

у одајама бечког градског двор* ца. Једном приликом показивао је од своје уметничко благо једном високом посетиоцу. Обојица с* корачали кроз салу у којој су, слике биле смештене, кад изне< нада посетилаа застаде и зачу* ђено се загледа у једну сликуч Она је претстављала једнога од најљућих Евгенијевих непријач теља, француског министра Лу-' воа. Принц је погодио мисли висо* ког госта и смешећи се објасни: „Ето видите! Овако сам најзад приморао непријатеља да ми гледа прсво у очи..."

— Она је постала твоја жена! добаци један, који увек другоме упада у реч и све зна, а да не сачека крзј приче. Писац се по* чеше иза увета. — Не, Зага је била већ удата! Она је постала моја свастика! — Аха, сад знам, дошла је И њена сестра у кафану и овај је.* — Опет си се пребацио, моЈ брзоплетко! — Њен муж је дошао са сво« јом сестром и она је сада моја драга, тако чудновато и узгред нађена жена. ^ ^ ^ ^ ^ ^ Главни уредник: Теодор Докић Власник и издавач „Просввтнв за|едница" а. д. Телефон редакциЈе: 24-822. \ Штампа »ЛУЧ«, Београд Кра^ љице Наталије бр, 100.