Bodljikavo prase
I
ЕОЖИ« «944
БОЖИЋ не
— Хркстос сс родм, домаћмне. Еве |а ооракио да ви будем полажајник.
— Христос се роди, пријатељу, ево сад мене да ти будем положајнии
Положајник
Прогале године госпа Јеца још на Светог Николу заокупила свога иужа газла Вићу да се постара за положајника. — Нећу више да видим оног баксуза Тозиног. Од кад нас он полази очи нисмо отворили. Прве нам године липса Марко. Душа ме боле за оног мачора. Само, што не проговори и фрче. Просто пресвисну мачор као да га неко урече. После ми иду ће године експлодира парадајз. А онда наиђе рат и све оне невоље. А то је због положајника. — Прекрсти се жено, атео Бога знаш! Какве везе има положа.јник са ратом. Није ту крив положа.јник. Шта фали овом Момиру? Добар дечко и учтив а што причаш за м>ачора њега је отровала Мара вешерка. — Добро, добро! Знам да ћеш опет да окривиш Мару. За све је она крива само зато што ти је изгорела бело одело приликом пеглања... Него да узмемо Анкицу госпа Ружину. — Зар сукњу? — узвикну Вићд. Нећу да чујем за женске. Па то је, бре, највсћи баксуз. Зар она да ми буде батлија. Ајак! — Па добро, оида да зовием оног студента што је самац код госпа Виде. — Пази, богати. Читап човек и жицарош па да ми уђе у кућу. Зар 6н упалио цео комшилук а ја да га зовнем у кућу.
— Ју, Вићо, куд ти оде. Ја сам озбиљна женска. — Море, остави то. Не сумњам ја у тебе. Не дао Бог. Ама брате ко ће вама жевама веровати. Ја брате не веру.јем у озбиљне женске. Ето и ти се мацкаш и мажеш па си чак и косу офарбала. — Вићо, опет почињеш. Видим ја >да ћемо се посвађати. Зар ,ја да будем изван света. Сви се фарба.ју па чдк и она матора Косара прафинизирала косу а ја немам још четрдесет. — Ајд, а.јд — насмеја се Вића. Кадд ћеш једном да уђеш у четрдесету годину. Ја прећера већ педесет а све га сам седам година старији од тебе. — Доста Вићо. Знаш да не волим те шале — подвикну госпа Јеца и Вића сави шипке и ућута. Размишљао је он данима кога да узме за положа.јника и на.јзад смисли да задовољи Јецу и да позове Сашу техничара да буде положа.јник. Први пут када га сретне, он се љубазно насмеја и ступи у разговор: — Како Ви, младићу? Пишу ли од куће? — Пишу редовно али паре стижу нередовно — нас^еја се Саша. Тако између њих двојице паступи нека врста при.јатељства и на Бадњи дан Вића рече Саши: — Немој да замерите, ал ја и моја домаћица би воле-
ЈГапина арнциљсриџх Године 1782, Папа Пије Четврти дошао је у Беч, ради договора са царем Јосифои II о црквеним пословима. Позната је чињеница да је сваки излазак Папе из Ватикаиа изу зетан и веома важан догађај, јер само најкрупнији разлози могу да буду узрок таквом путу. Овом приликом Папа Пи.је Че-
Пашићева пословица Један старн пензионер, којм водио порекло од Грка и Јевреја изневерио Пашића и пресалдуми. Кад су то саопштили Пашићу, иислили су да Ле стари воћа планути, али Пашић поглади браду и хладно одговори: — Та, овај, није никакво чудо )ер ои ти Је одувек пола Атина, а пола Палестина.
ли да сутра будете наш гост. На цео дан. Само да пораните, јер ми врдчамо па желимо да нам будете положајник. Онако као наше дете. Иначе вам родитељи нису овде. Саша се мало размишљао и већ хтеде да одбије, али га Вића предухитри: — Де, де. Знам већ. Младост лудост. Иди ти дете одма после ручка, сутра се руча^у једанајест. Саша пристаде а Вића оде кући али Јеци не рече ко ће бити положа.јник већ је слага да ће доћи један шегрт... '— Знаш она.ј Влада, избеглица... — Куд избеглица да буде положа.јник?! — наљути се Јеца али није имала куд. Банње вече, куд да тражи положајника. Зато је ујутру била чупава и у старо.ј ре^сли када неко зазвони и ва вратима се појави — Саша. Хтеде шлог да ,је трефи али ни.је имала куд. Али чим се сврши церемонија око бадњак>а она се изгуби љута као осица. И ре ши да се освети... И осветила му се. Саша је у току целе ове године био печен и куван у Вићиној ку ћи и то обично када је Вића био у радњи. — Шта ми се мота тај зализјпни ? — често је питао Вића а Јеца је обично одговорила: — Положа јник је као род, а ми немамо деце. Дошо младић да се поразговара...
гвртж предузсо је путовале у Беч — јер се био уплашио извесних важних реформи цара Јосифа, у погледу цркве. Када је бечки надбискуп Мизачи запитао цара да ли дозвол>ава да звоне сва звона на бечким црквама у част доласка Папе — Цар је одговорио: — Наравно да вам дозвољавам! Ви ће те са том вашом артиљеријом дочекати св. Оца, а ја ћу са мо.јом. Надам се да ћеио сви бити задовољни. Услужан шумар Кад је престолонаследииковица Викторија, жена потоњег цара Фридриха III, једноч учествовала на неком излету у ИсточноЈ ПрускоЈ, наједном је настала провала облака тако, да је п<у кисла до коже. Престолонаследник Је поверро своју жену шумару Рамоиети< /, који је жену престолонаследника одмах провео у своју ловачжу кућу. Ту је одмах донео хаљине своје жене, како би се Викторија могла пресвући Како јб био необично услужан оп поче да скида Викторнји ципеле па и — чарапе. Кад је ВикториЈа па то поцрвенела и постидела се, Раноне• тис, насмејавши се, рече простодушно: „НемоЈте се ништа стндети, госпоја, ја сам ожењенГ
Виде Вића да Саша носи његове кошуље, његове зимске ципеле па чак и један иберцигер, али не сме да зиве. Јеца га одмах, поклопи. Али када му је на Материце поклонила Вићин нов новци.јат џемпер и свилену машну, Вићи се смучи. — Слушај ти — рече он Јеци. Ако нам је био положа.јник није мој ортак, него се окани ћоравог посла да га неистерам с мотку... — Севап је Вићо — уздахну госпа Јеца. И ти си био млад и сирома... мало дечко да се дотера... —: Па зар си ти надлежна да му правиш мило — развиша се Вића и добро се посвађаше.„ Лупао главу јадан Вића и на послетку смисли да зовне Сашу и очински му саветује да се окане његове куће. Што смислио он и урали. Са ша се иронично насмеја н само рече: — У реду пазда Вићо, у ре ду. Када се тако поступа са положа.јником, онда у реду, Али знајте да вам нећу више праг прекорачити. Дође и Туцин-дан. Вића отишао у Обреновац и купио прасе и сав сретан се
вратио кући. Кад тамо затворена врата. Једва је ушао кроз прозор од кујне. Има шта да види: Из куће све однето, све што је нешто вредело. Он поче да виче: —' Јецо, Јецо — али се нико не одазва. Виде јадан , Вићо колико .је сати па са прасетом оде до кум Марка и све му исприча. — Надрљао си куме ал у сам си крив — вели му Марко. Сам си замесио. Него да идем ја да се равнам с тог твога положа.јника. Да му дамо оштету а она твоја ма тора нек се врати кући. Наравнали су се за десет -хиљада али сад пуца брука и Јеца и Вића неће ове године примати положајника^.