Bogoslovlje

објекта, између духа и природе, налази да je и у првом и у другом изражен једнак те исти универзум, који, почињући свој живот од ниже, неорганичне природе, своје више развиће постизава у човеку. Религија je само једна од форама ове појаве Апсолутног у човеку, наравно, нижа. Религиозно знање са гледишта Шелинга представља пролазни ступањ на путу к вишем филозофском знању, у коме се свршава потпуна идентификација субјекта и објекта. Тако Шелинг, насупрот зачетницима протестантства и Канту, не само да не одваја религију од философије, већ je ставља у зависност од ове последње. Ову Шелингову тезу наставља Хегел, поништивши сваку разлику између субјекта и Апсолутног. По мишљењу Хеглову, Апсолутно Биће, полазећи из Себе и пролазећи кроз различите стушьеве, своје више развиће постизава у човекову духу, у којем се Оно враћа к Себи, к своме јединству. Религија, па ра зуме се и хришћанска, према идеологији Хегела представља само пролазни ступањ на путу к чистом филозофском мишљењуу коме се Апсолутно Биће ослобођава свега чулног, конкретног, и тиме добија своје чисто првобитно биће. Баш са овог гледишта тумачи Хегел све хришћанске догмате, дајући им апстрактно-филозофски слшсао. Под оваквим упливом философије нова се протестантска догматика, сасвим преобразила у филозофију хришћанске религије (Religionsphilophie), у филозофско богословље (philosophische Theologie), у науку вере (Glaubenslehre), познавање вере (Glaubenserkenntniss), историју догмата (Dogmengeschichte), па, напослетку, чак и у адогматичко богословље, као што je садашње ричлијанство. Овоме je правцу у развићу протестантске догматике нарочито допринела тзв. новокантијанска филозофска и тибингенска богословска школа. Анормалност оваквог стања протестантстке богословске науке, односно догматике, и његову потпуну контрадикцију основним начелима правог протестантизма je први сазнао и другими приказао познати немачки филозоф-богослов Шлајермахер. Држећи се Кантоне тезе, да религија није знање, он je ипак, противно Канту, који je идентификовао религију и морал, признао, да je религија „непосредно примање свега коначног у бесконачном, свега временога у вечном", или „тражење и нахођење, усвајање и знање у непосредном ocehajy свега онога, што ниче и живи, дејствује и страда“. Другим речима, по миш-

95

Оцене и прикази