Bogoslovlje

љењу Шлајермахерову, „религија ннје ништа друго, до осећај зависности човека од Бога, која утврђује његову независност од Бога“ 1 ). После Шлајермахера, кога обично зову реформатором протестантске догматике, ова последња обрафује ce поглавито у два правда ; апстрактно-филозофском (шелинго хегеловском и рационално- практичном (кантовско-шлајермахеровском). Нама се чини, да професор Зеберг, као што ce види иа његових nf ефашњих радова и дела, које сад приказујемо, стоји у средини излюфу ова два правда. Он je још y својој „Истории догмата“ испољио своје прилично умерене погледе у сфери доплатике. Тако je тамо професор Зеберг одлучно устао против уношења претераног умоьаньа и личног субјективизма у догматске тезе. Он je тамо одлучно признао, да „лична гледишта не стварају догме ине замењују исте“ 2 ). Ина другом месту истога свога дела, поводом мишљења лајпцишког професора Каниса о догми као одлуци, заснованој на личном ауторитету, професор Зеберг још одређеније говори о томе овако: „лична гледишта и политичке интриге не стварају догмате,, него их ствара 3 ) религиозни живот цркве. Никејски символ није постао тако, што je неки Арнје лшслио овако, неки Атапасије друкчије, а дар Константин се, из политичкнх интереса, бринуо за јединство спорних страна; него су сва та лица, са свом ситом и са својим убеђењима, била салю оруђа, кроз која се вршио велики процес, по унутрашњој неопходности“' 1 ) Враћајући се главкоме предлюту нашег чланка, ми морам опре свега констатовати, да професор Зеберг у своме новолю спису хотимице или нехотице има све л\ане протестантске догматике, које се у њој појавиле у току времена, о челsу je л!ало пре било више говора. Његова je доглштика препуна и сва прожета спекулативно-филозофским духом. То се лако люже видетн из горе наведеног наслова књиге, па и из општег прегледа садржине првог толю његове догматике. Највише се професор Зеберг у својил! допматско-филозофским погледима приближује Шлајермахеру и преко њега Канту,

') Внди Дотатнку професора Зеберга којо.ч се бави.мо стр. 78 и сл

2 ) Вида његов : „Lchruch der Dogmengeschichte“ 11 Auff. Leipzig. 1908. В. 1. S. 6.

8 ) Боље бн било казахи: „износи на светлост“.

Ц Види н>егов .hehrbuck der Dogmengeschichte, Il Aufl. Leipzig. В. I. S. 3-

„Богословље“