Bogoslovlje

читавим светом, а он заповешћу да хаљина нестане, и другом, да се врати, доказује пред њима своју божанску моћ. Тада се Мардук оружа за борбу. Међу осталим, начини мрежу, да њом ухвати Тиамату, и ветрове, да у њеној унутрашњости произведу збрку. На колима од вихора крену се у бој. Кингу и богови, његови помагачи, збунише се пред Мардуком, но не Тиамата. Она загрми чаробном клетвом и пође у бој. Али je Мардук ухвати у своју мрежу, и кад она зину, пусти у њу страшни вихор, убије ју, баци њену лещину и стане на ньу. Затим похвата и њене помагаче, а од Кингу отме „таблице са судбином“. Тада се Господар (Мардук) одмори, посматрајући њену лешину, па расцепи колос (?), смишљајући нетто мудро ; расцепи je као п.ъоснату рибу на два дела, једну половину гьену метну и покри небо (IV). Шта je Мардук урадио с другом половином Тнаматином, не знамо. Можда се о томе причале у разбијеном делу плоче. По Беросу начинио je земљу. Берос то овако прича: „Када je све тако постало, дошао je Вил и расцепио жену по средний, па je од једне половине женине начинио земљу, а од друге небо, и уклонио животиње, које су живеле у њој. Све то пак, вели, алегоријски представља природне појаве. Јер док целокупност беше још влажна, и када у њој посташе бића, овај бог je одбио себи главу, а други богови крв, која му je потекла, помешаше са земљом и тако начините људе. Зато су умни и учасници божанскога разума. Вил пак, што преводе Зевс, расцепио je мрак по средини, разделио небо и земљу једно од другог, и уредио свет (космос). Бића пак, не поднесавши силу светлости, погиботе. Када je пак Вил видео, како je земља усамљена и при том (не)плодна (емендација Гункелова), наредио je једном од богова да му одбије главу и са крвљу која потече да помета земљу, те да начини људе и животиње, које би могле издржати 1 аздух, А Вил je евршио, вели, и звезде и сунце и месец и пет планета. То je, вели, Александар Полихистор, причао Беросус у првој књизи“. На таблицама читамо даље: Начинио je станице за велике богове; као звезде, гьихове слике, поставио je лумаше (? зодијак?); одредио je годину, метнуо границе,

124

„Богословље“