Bogoslovlje

те га и права деца могу да охвате. Па ипак није толико наиван да без резерве прими вавилонску митологију и космогонију, која .му се наметала. Он je употребљава додуше у своје сврхе: али je подвргава строгој богословско-филозофској критици; чисти појмове и представе, пружа само оно што je после чишћења добило трајну вредност. Но не можемо проћи мимо ту критику, а да се не зауставимо на њој, jep je то јарка појава, која веома пада у очи. Узима се да je Свешшенпчкп Кодекс, са космогонијом коју смо разгледали, написан за време ропства вавилонскога, отприлике у шестом веку пре Христа. Да свештенн автор до тада није знао ни за каква космогонска причања, него да се у ропству први пут упознао са вавилонским митом, .морали бисмо се дивити с каквом je одлучношћу и развијеном религиозном свешћу заузео опозиционо становиште пре.ма фантастичним умотворинама вавилонскога политеизма. Објашњење таквом одлучном и јасном становишту могли бисмо наћи у природном монотеизму израиљскога народа. Автор je једноставно могао упоредити ризницу верских представа у своме народу са оним што je нашао у Вавилону, па одбацити што се с тим представама није слагало. Али у томе и јесте загонетка што, како се чини, управо такога ослонца није имао. Напротив, израиљски народ je кроз читаву историју нагињао да прима туђе релнгиозне представе ; и да je свештени автор био изразити представник народне масе, можда би врло брзо нашао начина да борбу Мардукову с Тиаматом доведе у склад са вером у Јахвеа, једноставно ваљда заменивши Мардуково име именем свога националнога Бога. Али се узима да се автор није у ропству први пут упознао с вавилонском митологијом, него да су Израшьцн затекли вавилонски мит у Палестинн, да су га усвојили и дотерали, да га je онда за време ропства свештени автор забележио. Но и у том случају автор je морао критички прерадити народно предана. Jep, како веле, сви су -знаци ту да je у народним устима космогонија била много ближа вавилонском епосу него што je у првој глави књпге Постање. Видели смо да у поезији, где су народне представе могле слободније доћи до израза, налазе много више додирних тачака. Критичка проницавост авторова дакле опет пада у очи, и намеће се као питање. Откуда то да се автор са својим представама толико високо издиже не са.мо изнад даљих суседа него и изнад непосредне околине у свом

134

„Богословље“