Bogoslovlje

уверења да његов предмет постоји и да je он сазнат баш тако, баш са оним својствима са којима он постоји, такво знање исто тако не би било достојно да се назива знањем. Свако знање, у строгом и тачном смислу речи, т.ј. поставка, или ред, система поставака које доводе или допуштају привађање ка очевидности, свако такво знање неопходно je праћено зшереношћу која искључује сумњу“ 1 ). О блиском, неопходном и генетичком сродству вере и знања у области људског сазнања говоре многи живи примери људске историје. Ти исти емпирици, позитивисти и агностици, који су теоријски одрицали важност и неопходност вере у сазнању искуством, у своме животу су не само признавали веру, као средство и орган сазнања суштине сгвари и натприродног света, већ су се и клањали пред њпм. Философ Сократ je први дао себи јасног рачуна о стварном значају догматичкнх појмова о Богу и на основу тога дошао je, као што je познато, само ка јасном сазнању свога незнања. Под утицајем Сократовог агностицизма односио je се скептички у питању о познагьу Бога чак и такав силни догматички ум, као што je био улг Платонов, који није знао никаквих граница у својим контемплацијама, и који je се тако исто слободно кретао у идеалној области натприродног бића, као што je слободно гледао на појаве чулно-емпиријског света. Овде међутим, у питању позиања Бога, он се неочекивано јавља скептико.м, тврдећи да „tov ка\ зштера топбе топ яатрос eèpeîv те ëpyov ка! eùpôvtcc èic яамгас âôévarov Xéyeiv“, t. j. творца и оца свега овог света тешко je наћи, а ако би се и дало наћи га, то би било немогуће учинити га познатим за све 2 ). Пример великог учитеља, природно, показао je огроман утицај на доцннје мислиоце. Међу гьима било je и таквих који су, по карактеру свога мишљења, били склони пре догматицизму, но који су ипак у питању о познању Бога стајали на тачки гледишта принципијалног скептицизма. Па ипак, никаква факта ни разлози нису били у стању да из области теоријског сазнања одстране питања о Богу и натприродном свету. Философи

i) А. И. ВведенскШ : Религјознее сознан!е яазычества, стр. 46. На другом месту исте књиге овај професор разликује веру од знања „нс као практично уверење од теорпјског већ као јеану врсту теорпјског уверегьа од друге, тако исто теоријске врсте“. Стр. 47.

3) В. НесмЬловъ: Наука о челов-ћкћ, стр. 402. прим. 1.

146

„Богословље