Bogoslovlje

ског богослова, „тек доцније новям погледима прикључили, и наслеђено учење слабили диљим компромисима“ ‘). Бојећи се да не изостану иза науке, прихватали су се без многих устручавања нових и модерних метода световних наука, исте применовали и на хришћанску религију; или ако нису примењивали методе световних наука на хришћанску религију, онда су под резултате ових метода потчињавали хришћанску религију; и тако су све више сужавали обим хришћанске религије, док није код многих сведена на нулу. Почело се с поступним избациваньем натприродног елемента из хришћанске религије, па се у томе није могло зауставити, јер и егзистенција бића Божјег je натприродни елеменат религије. Знаменити Берлински професор теологије A Харнак je тврдио, да „у састав Јеванђеља, како ra je Исус објавио, не улазн Спн (т. ј. Исус Христос као Син Божји), већ једто Отац“ 2 ). Тиме je Харнак хтео рећи, да ce Хришћанство може конструисати и без Христа, т. ј. да личност Христова у опште не улази у саставни део Хришћанске религије. Многи 3 ) су били против оваквог гледишта Харнаковог на однос између Христа и Хришћанства, но многи су учинили и веће уступке модерним захтевима. Зато што je требало, по мишљењу ових модерних теолога, избацити натприродни елеменат из хришћанске религије, да би се избегао назив конзервативног и заосталог, потребно je било: одлучити Исуса Христа од његове науке. А кад Исус Христос не буде био више интимно везан за своју науку, онда ће изгубити сваки значај питанье: да ли je Исус Христос Син Божји и Богочовек, или je он само човек као и сви други људи. Али, овакво гледиште на односе између хришћанске религије и Христа и мало je кобних последица не само за позитивно Хришћанство, за ауторитет Хришћанства, већ и за религију у опште. Навешћемо овде један карактеристичан пример

х ) H. Hoffmann: „D. neuere Prot. u. d. Ref.“, стр. 20.

2 ) A. Harnack : .Das Wesen des Christentums' (Leipzig 1913.), стр. 91.

3 ) Hnp. Reinhold Seeberg (у делу: .Die Grundwahrheiten der christlichen Religion. Ein akademisches Publikum in sechzehn Vorlesungen vor Studierenden aller Fakultäten der Universität Berlin im Winter 1901/ a gehalten“. Leipzig 1903. 111. Aufl.l. Бранећи од Харнака, свога колете на Берлинском Универзитету, догму о божанству Исуса Христа као цеятралну истину хришћанске религије. Зеберг je одступио од учења старе цркве (т. ј. Православља). Не ослањајуНи се на св. Преданье и ауторитет Цркве, он je пао у моиотелитску јерес, коју je још VI, Васељ, Сабор осудио.

171

Знача] личности Исуса Христа